Сабрало се око стотинак нас, углавном потомци жртава. Тужно, поразно.

Гледам, опет губимо. Не схватамо да је борба стална и у рату и миру, да смо ми свеће, да ми треба да горимо за потомке и претке, сви заједно. Тужно је било.

Али, један човек је клечао пред Богородицом и за народ свој се молио. Не знам ко је тај човек, није ни важно. Он је крст на челу имао светло да буде и светло је разгорео тугу у радост да уведе. Хвала му.

Радост је сусретања

Пред Богородицом клечи човек.

Опрости Господе, грехе, помилуј нас,

Богородице, спаси нас грешне.

Окупљамо се данас око крста

ми живи и наши мртви.

Нема плача,

радост је сусретања.

У светлости да се загрле своји

упали свећу и

над њом изговори

,,Бог да им душу прости".

Зазвонише звона.

Не опраштају се живи са мртвима,

глас је ово архангела и трубе звук.

Радост је сусретања.

Аутор: Јелена Ковачевић