Сећање на непрослављени Васкрс 1941. године - www.zlocininadsrbima.com

21. април 2016.


Сећање на непрослављени Васкрс 1941. године


Шести април 1941. године у историјским књигама уписан је као датум када је нацистичка Немачка без објаве рата напала Краљевину Југославију. Тога дана, на православни Ускрс, у зору око 6:30 часова немачко ратно ваздухопловство, Луфтвафе, изручило је на главни град Југославије, Београд, на тоне бомби. Град је тог 6. априла бомбардован у четири налета, а затим поново 7., 11. и 12. априла. Луфтвафе је употребио укупно 484 авиона из којих је избацио и 440 тона запаљивих бомби. У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 2.274 људи, порушено је 627 зграда, веома је оштећена 1.601 зграда, а делимично 6.829 зграда.

Тешко је оштећена и Вазнесењска црква у којој је било верника који су дошли на јутрење. У бомбардовању је потпуно уништена и Народна библиотека Србије у којој је изгорело готово пола милиона књига од којих су неке имале непроцењиву историјску вредност. Неповратно је уништено 1.424 ћирична рукописа и повеља, комплетна картографска и графичка збирка, архива турских докумената о Србији, збирка новина и часописа и преписка значајних личности Србије. Тим актом Хитлер није желео да уништи само један непослушни народ него и његово историјско памћење.

Како су бомбардовање доживели Срби Вуковара и Борова? Како су сазнали за вест да је Београд нападнут? Шта се догађало у првим данима након 6. априла?


Улазак Немаца у Вуковар 11. априла 1941.

 


НЕБО СЕ ЗАЦРНИЛО ОД АВИОНА

Ма колико да је бомбардовање Београда имало разоран ефекат по сам град и становништво његово дивљачко уништавање означило је и почетак једне од најкрвавијих епоха у историји целог српског народа, а нарочито оног његовог дела који се налазио у западним крајевима Краљевине Југославије. Иако су информације у то време много дуже путовале него што је то случај данас, вест да је бомбардован главни град брзо се проширила по целој краљевини. Да се Београду не пише добро становници Вуковара и околних места сазнали су можда и пре Београђана јер се у рану зору 6. априла небо изнад Срема зацрнило од немачких авиона.

- Тада сам био млад, али се добро сећам тог јутра када су немачки бомбардери прелетали Батино Борово на путу за Београд. Летели су у формацијама које су имала облик латиничног слова В. Ваљда је то симболисало њихову победу. Имали смо радио и брзо смо чули да је Београд нападнут, али нисмо били свесни размера тог разарања, прича Бранко Хубана (94) који је у то време радио у Батиној фабрици ципела.

- Било је разних коментара, свако је то доживео на свој начин. Неко је био тужан и разочаран, а неко опет весео и усхићен. Отприлике се знало ко је кога и шта подржавао. Одмах је појачано деловање разних странака и група које су подржавале немачку интервенцију. Дојучерашњи цивили одједном су обукли униформе и почели да тероришу грађане српске националности. Директора Батине фабрике Тому Максимовића и директора грађевинског сектора Недељковића, коме не памтим име, одмах су протерали у Србију. Натоварили им ствари на камионе и терај, али они су још и добро прошли. Многи нису били те среће да из НДХ, која је проглашена само четири дана касније, извуку живу главу, присећа се чика Бранко.

Чика Бранко памти и долазак Немаца у Борово који су надирали из правца Винковаца. Било је то 11. априла. Главнина не-мачког 46. моторизованог корпуса кретала се према Вуковару, док се један део одвојио према оближњим селима Борово и Даљ.

- Нешто раније овуда су пролазили делови разбијених јединица југословенске војске. Видело се да су у општем расулу јер међу њима није било официра. Сећам се да сам видео само једног који је јахао на белом коњу. Морам рећи да су се немачки војници који су ушли у Борово понашали веома културно. Било је овде и домаћих Шваба. И они су били подељени и треба рећи да је и међу њима било оних који нису подржавали Хитлера, прича чика Бранко.


Долазак Миле Будака, усташког министра у Вуковару 8. јуна 1941.

 

 

МИЛЕ БУДАК У ВУКОВАРУ

У свом говору у Вуковару 8. јуна 1941. Миле Будак, министар богоштовља и наставе и доглавник НДХ је рекао: „Што се тиче Срба који овде живе, то и нису Срби него дотепенци с истока, које су као слугане довели Турци. Они су уједињени само православном црквом, а ми нисмо успјели да их асимилирамо. Међутим, нека знају да је наша лозинка: или се поклони, или се уклони“.
(Нови лист, Загреб. 9. јун 1941. и Католички тједник бр. 26. Сарајево, 29. јун 1941.).

Будак је овим говором већ најавио геноцид над Србима, који је касније програмски разрадио. На слици: Миле Будак врши смотру усташких јединица у Вуковару 7. јуна 1941, године.

 

 

СВЕ СЕ ИЗ КОРЕНА ПРОМЕНИЛО

Боровац Ђорђе Миросављевић (93) такође се сећа тог кобног дана. Тада је имао 18 година.

- Била је недеља и у фабрици се није радило па сам хтео дуже да спавам, али отац је улетео у собу и пробудио ме. Био је јако узрујан и рекао ми да одмах устанем јер су Немци бомбардовали Београд. Изашао сам на улицу, а старији људи су се већ окупили преко пута школе. Слушао сам са стране шта причају јер ми млађи тада баш нисмо  могли да се петљамо у разговор старијих. На њиховим лицима видео се страх. Причали су тихо, описује чика Ђорђе оно што је тада видео.

Иако је сам чин агресије Немачке на Југославију за једног осамнаестогодишњака био нешто страшно чика Ђорђе каже да више памти догађаје који су се десили само неколико дана касније.

- Наравно да је бомбардовање Београда било нешто несхватљиво и страшно, али мени је у сећање више урезан 10. април и проглашење НДХ. Све се јако брзо променило, власт, закони, људи. Прогони Срба су одмах почели. Смењена је сва општинска власт, отерали су нам попа, учитеља, све имућније и виђеније људе. Морали смо сви да предамо радио пријемнике и да их однесемо у трговину Фрање Келера. Нарочито су у немилости били солунски борци и мештани који су овде дошли из Барање јер су и они махом били солунски добровољци.

Према чика Ђорђевом сведочењу први су у Борово ушли Мађари, а за њима и Немци који су власт одмах предали усташама.

- Било је овде и домаћих, наших Шваба. Нису они сви били лоши. Млинар је био Немац и знам да је помагао људима који су остали без посла. Запошљавао их је код себе. По злу памтимо Стјепана Хила. Ау, тај је био стварно покварен. Када је Немачка заратила са Русијом он је сина послао као добровољца на источни фронт, а када је 1943. године погинуо одмах је у селу била рација. Похапшено је доста мештана, одвежено и никада се више нису вратили. Живело се у страху, људи су бежали у атаре само да нису код куће, прича чика Ђорђе.

Усташе су власт у Срему преузеле одмах након што је Славко Кватерник прочитао проглас о успостави НДХ. "Хрватски лист" је већ 11. априла 1941. године објавио вест да су усташе преузеле власт у Вуковару, Сремској Митровици и Илоку. Према расположивим подацима усташка група 11. априла 1941. је у Вуковару већ имала везу са властима у Загребу.

 

 

НЕМАЦ ХИЛ СЕ ИСТИЦАО ПО НАСИЉУ

Саво Цетина (83) из Борова вест о бомбардовању Београда чуо је преко комшијског радија.

- Имао сам тада осам година. Сећам се да су се људи окупили преко пута код комшије Сеферагића који је изнео радио на прозор. Сви су напето слушали извештаје. Мој отац је раније мобилисан, а кући се вратио недељу дана након бомбардовања Београда. Један његов пријатељ Немац саветовао му је да се не враћа кући у Борово него да продужи за Србију, али отац га није послушао. Десетак дана касније по њега је дошло четворица усташа и заједно са још десетак мештана одвели су га у Винковачки затвор. Једном смо га мама и ја посетили, био је сав плав од удараца, јер тамо су их тукли. Касније је одведен у Загреб па оданде у логор „Даница“ код Копривнице где је радио на некаквом насипу. Мама га је само још једном видела. Чули смо да је одведен у Јадовно где је и убијен, прича чика Саво.

Што се тиче домаћих Немаца и Саво Цетина истакао је да је Стјепан Хил био веома зао човек који се истицао по насиљу и злоделима.

- Немаца овде није било много, свега 7 кућа, али овај је био најгори.

Као и предходна два саговорника и он не воли о томе да прича. То је време које би сви волели да забораве, али нажалост то зло се поново буди. Управо због тог зла које неки данас покушавају да релативизују сећање на 6. април 1941. године не може да буде само датум који се помиње како би људи обележили једну историјску чињеницу. Пре-више је тога што се догађа данас, а што асоцира на стање свести и идеологију која је тада владала. Превише да би човек могао да буде спокојан.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 140.
13.4.2016.


НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље - Цетинград - Пребиловци - Вукашин Мандрапа - Логор Госпић

Сисак - Шушњар - Јастребарско  Вељун - Пацовски канали - Бог и Хрвати - Љубан Једнак - Стари Брод

Логор Даница - Корићка јамаЈасеновац - Међеђа - Гаравице - Усташе - Црна Легија - Керестинец - Пркос

Стара Градишка - ПаланчиштеСадиловац - Анте Павелић - Дракулић - Алојзије Степинац - Динко Шакић

Макс Лубурић - Славко Квартерник - Јуре Францетић - Крунослав Драгановић - Мирослав Филиповић

Иродови синови - Пискавица - Драксенић - Марија Почуча - Magnum Crimen - Даница Праштало

Калати - Шегестин

 









Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1782  пута
Број гласова: 10






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1268 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1282 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1291 прегледа и 0 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1291 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1295 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links