Документарна серија "Атлас памћења" је прича Страхиње Курдулије, која је објављена на ТВ Храм, поводом 80. годишњице од завршетка Другог свјетског рата. Сем Курдулије у овом остварењу појављују се још живи свједоци усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима са простора наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

НДХ је била марионетска творевина коју су предводили: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Проглашена је 10. априла 1941. на рушевинама окупиране и раскомадане Краљевине Југославије, обухватајући простор од Драве до Јадрана и од Дрине и Дунава до Жумберка. Усташки режим је спроводио геноцид према "неподобним народима". На удару се нашла и СПЦ, а ћирилица је одмах била забрањена.

Курдулија је рударски инжињер који је као геофизичар радио у Савезном институту за геолошка истраживања. Посао му је омогућио да у слободно време се бави испитивањем дубоких крашких јама у динарском горју осамдесетих година 20. вијека. Тако је на своју руку почео да ради на заташканом хрватско-муслиманском геноциду над српским народом на територији НДХ. 

Испитивао је сондама земљиште и локалитете које су биле описане у књизи "Магнум Кримен", али и драгоцјеној документацији у архивама бивше Југославије. На тај начин је деценијама склапао мозаик страдања библијских размјера и стратишта где су Срби имали милионске жртве.

Пред камере у овом потресном документарцу су се појавили: 

Сви они су говорили о страдању своје породице, фамилије, комшија, кумова и пријатеља... који су убијани на најстрашније начине само знато што су били православни Срби. Размјере усташког (хрватско-муслиманског) геноцида још увијек нису довољно истражене, јер комунистички режим тј. посљератна власт у Југославији коју је предводила Јосип Броз Тито није се бавила културом сећања, већ идеалима братства и јединства у које су само наивни Срби вјеровали скоро пола вијека.

Нови србоцид над Србима се надвио почетком деведесетих година 20. вијека када је СФРЈ растурена, односно домаћи сепаратисти су добили подршку спољних фактора, из земаља НАТО и Европске заједнице (уније). Хрвати и муслимани су 1991-1992 само наставили тамо гдје су им очеви и дједови стали 1945. године.

Хрватско и муслиманско друштво одбија да прихвати чињенице из Другог свјетског рата да је српском народу учињено истребљење, што и јесте 10. особина геноцида (порицање) против једног народа. Све то је наравно осмишљено у свјетским центрима моћи још давно, а муслимани и Хрвати су постали само извршиоци таквих монструозних идеја.

Посљедњих деценија атмосфера тј. друштвена клима у Републици Хрватској је таква да се наци-фашизам врло добро одгаја, па свака прича о страдањима Срба изазива проблеме и нападе, не само вербалне, већ и физичке. Једноставно хрватско друштво се никада није истински суочило са својом мрачном прошлости, а највиши представници Римокатоличке цркве у Хрватској, знајући да је и РКЦ умногоме умјешана у подстркевање масовних злочина у НДХ, најмерно врше опструкције и застрашивања преко својих пулена.

Страхиња Курдулија је својим вишедеценијским истраживачким радом уписујући на карту НДХ све јаме, стратишта, шуме, јаруге, бунаре, локације масовних злодјела... оставио свом народу упечатљиво и више него драгоцјено свједочанство, прије свега будућим нараштајима, да уче и да памте, како се овакве ствари никада не би више поновиле.

Аутори филма:

• режија: Мира Лолић-Мочевић
• снимање: Синиша Јалић
• монтажа: Горан Миловановић