Документарни филм "Бог не заборавља своје мртве" руски документарац који је настао у јесен 2014. године када су чланови Покрета руско-српског јединства преподобног Сергија Радоњешког и светог Николаја Српског, дошли 18. септембра 2014. из Русије у Београд на свечано освјећење споменика херојима Првог светског рата на Калемегдану и на Крсни ход. Са светим иконама које су стигле из Русије, Крсним ходом је од 21. септембра до 14. октобра почео обилазак српских земљаља: Републике Српске и Републике Србије у знак сјећања на помоћ руског народа Србима током Првог сјветског рата.

Учесници Крсног хода, су обишли многе градове и светиње кроз Републику Српску, али посебну пажњу им је привукло мјесто Драксенић гдје се 14. јануара 1942. године десио незапамћени злочин над српским народом. Село Драксенић, се налази у сјеверним дјеловима Босанске Крајине, подно планине Козара, на само 8 км од комплекса Јасеновац и Доња Градина, мјесто највећег српског сратишта у историји.

Павелићеве усташе, које су предводили католички свећеници дошли су из Босанске Дубице и околних мјеста, па су тако у једном дану звјерски поклале у православној цркви најмање 360 жена и дјеце. Тако је за један дан у читавом селу мучки убијено 85 дјеце, а од тога је 47 заклано у Православној цркви. Пар људи који су успјели да преживе овај покољ су после Другог свјетског рата свједочили на суду, али комунистичке власти СФРЈ нису биле превише заинтересоване да казне починиоце, многи су се извукли. Чак шта више, православна црква у којој се десио покољ тог дана била је уништена и спаљена као и читаво село Драксенић. Док су југославенске комунистичке власти говориле да камен од цркве узимају за градњу нових кућа.

Отац Жељко Тошић говори учесницима Крсног хода о гробљу мозгова и крви... чак и о томе како у овом крају за вријеме Другог свјетског рата није било четничких формација ЈВуО, већ само партизанских јединица, које је контролисао Политбиро Комунистичке Партије Југославије.