У 100. емисији је гостовао Милутин Тешановић, истраживач и публициста.
Милутин Тешановић је Србин који је рођен 1961. године у селу Кореташи, општина Лопаре, подно планине Мајевице у сјеверо-источним дијеловима Босне.
Скоро двије деценије Милутин Тешановић се бавио изучавањима прошлости, кроз приче и документе о свом родном крају. Ту је наишао на занимљиве пописе из времена Османске царевине, који јасно говоре да су Срби били аутохтони народ на подручју Брчког, Бијељине, Тузле... у прилог томе говоре турски дефтери из почетка XVI вијека.
Ипак, највећи дио свог истраживачког рата Тешановић је посветио усташком погрому који се десио у касну јесен 1941. године, када је за двије недјеље убијено мноштво Срба, али је он 1.164 имена успио записати и документовати у својим књигама.
Наиме, клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска је настала априла 1941. године на рушевинама Краљевине Југославије, тако што су Силе Осовине, предвођене нацистичком Њемачком и њеним сателтитима (Италија, Бугарска, Албаније, Мађарска и Румунија) окупирали јужнославенски простор. У састав НДХ је ушла територија од Драве до Јадрана коју је требало очистити од Срба и Православља.
Усташки режим су предводили: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. НДХ је благословена од Ватикана и имала је велику подршку од Римксе курије. Оружане јединице НДХ које су попуњавали највећим дијелом Хрвати и муслимани, још од маја мјесеца 1941. су почели са појединачним хапшењима: љекара, професора, свештеника, имућних људи, официра.. свих оних који би могли да пруже отпор.
Након што је почињена стравична серија покоља србског становништва на Кордуну, Банији, Херцеговини, Крајини... на ред су дошли и источни крајеви Босне. Тако су усташке сатније предвођени муслиманским првацима кренули 21. новембра 1941. на Мајевицу са циљем елиминације Срба. Тешановић је хронолошки наводио шта су усташки зликовци чинили у којем селу, као и породице које су нестале у тој спирали зла која се обрушила на Кореташе и околна села.
Овдје вриједи рећи да су комунисти имали врло препредену улогу желећи прво да се ставе на чело покрета отпора (командовања), а касније су се бизарно повукли у одређеном моменту. Освету (под притиском народа) је извршио војвода Лука Дамјановић са својим четницима нападом на касарну. Ово није донело жељени резултат, јер су Усташе врло брзо добиле појачање, те су наставили са бестијалним иживљавањима над србским цивилима.
Тешановић у свом излагању наводи податке гдје су муслиманске жене и дјеца учествовали у агресији на србска села, а одмах потом пљачкали и палили имовину. Ти крвави пирови су се привремено завршили 8. децембра 1941. када у зони Мајевице, Посавине и Семберије ријетко гдје да је било читаве куће у којој је неко живио након ДСР.
Оно што је још занимљивије у причи Милутина Тешановића јесте формирање комунистичке власти након Другог свјетског рата и однос према усташким зликовцима, као и србским домаћнима. Један дио Срба је осуђен на вишегодишње казне затвора због "симпатисања" Југославенске Војске у Отаџбини, док су усташки крволоци ријетко били осуђивани, али и казне су биле симболичне.
Један дио муслиманских и хрватских наци-фашиста је посље рата добијао одговорне послове у Титовој администрацији. Суштински, муслиманско и хрватско друштво у Југославији није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације. Управо је то био разлог зашто су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. вијека почели са оживљавањем авети НДХ и давањем подршке сепаратистичким снагама које је предводио Алија Изетбеговић и његова партија СДА.
У Кореташима 7. децембра 2025. је први пут одржан парастос након 84 године, код недавно подигнутог споменика србским жртвама чија су имена прочитана. Била је то Тешановићева велика побједа против заборава, за културу памћења.