У 85. емисији Разбуђивање гостовао је Милутин Живковић историчар који је запослен у Институту за савремену историју у Београду.

Милутин Живковић је доктор историјских наука који је рођен 1986. године у Краљеву, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на катедри за Националну историју Философског факултета Универзитета у Београду, а ту је 2017. године и докторирао.

О темама Другог светског рата Милутин Живковић је написао до сада три књиге, од чега се две баве баш Статрорашком области, односно пијемонтом средњовековне србске државе под управом династије Немањића. Како сам Живковић говори Стари Рас је трустно подручје где је крајем 19. и током целог 20. века било тешких времена, условљене сложеним историјским дешавањима на европском и светском нивоу.

Наиме, Војска Краљевине Србије је ослободила Стари Рас у јесен 1912. године од османских завојевача, скупа са Косовом и Метохијом и Вардарском Македонијом. На подручју Старорашке области остао је већи број муслиманског становништва, заједно са својим верским вођама. Међутим, већ крајем 1916. долазе нови окупатори - Аустроугарска, која је вршила терор према србском живљу, а искориштавала муслимане за своје интересе.

Ослобађањем отаџбине крајем 1918. године створена је прва јужнославенска држава на челу са династијом Карађорђевић. Муслимански живаљ није желио да живи у хришћанској држави, јер су у ранијим епохама имали повлашћени статус као аге и бегови, у време Турске царевине. Индокринација и утицаји са Мале Азије и Саудијске Арабије били су приметни, поготово што је у међу муслиманским становништвом неписменост била изузетно заступљена, што је погодовало лаким управљањем од стране верских вођа.

Априла 1941. године југославенска краљевина је окупирана и раскомадана од Сила Осовина, где је њена територија подељена на интересне сфере Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија. Тако су у Старом Расу били прво Италијани присутни, а после септембра 1943. и Вермархт. Свакако муслимански прваци, међу којима се истицао Аћиф Хаџиахметовић звани "Ефендија", дочекали су окупаторе у Новом Пазару са највећом почасти.

Већ у касно лето и јесен те 1941. године муслиманске оружане јединице су почеле са етничким чишћњеима србског становништва, где су се и Албанци прикључили нечувеним прогонима, желећи нестанак Срба из Старорашке области. Ибарски Колашин је два пута горео, што сведочи у својој причи Милутин Живковић.

Познати албански крволок Осман Растодер из Бихора је предводио своје одреде у крвавим одисејама против свега што има везе са Православљем. Он је био верски учитељ међу Албанцима, што је врло чест случај да се међу муслиманским/албанским живљем верски лидери стављају на чело злогласних одреда смрти.

Познати муслимански прваци, како Живковић наводи, су се током Другог светског рата богатили, шуровали са Италијанима и Немцима, а пред крај рата су желели сарадњи са Југославенском Војском у Отаџбини и њеним вођом генералом Драгољубом Михаиловићем, јер су знали да ће све привилегије и иметак изгубити у новој комунистичкој држави. 

Како Живковић наводи током 1941-1944 са територије Старорашке области протерано је преко 20.000 Срба у директном терору. Овде се Живковић осврнуо и на чињеницу Владе Милана Недића у окупираној Србији, где избеглице из Старог Раса нису примане, нити им је пружена подршка. Постоје основане сумње да је у Старом Расу убијено око 7.000 Срба.

Већ 1943. су Срби ојачали војно, што је резултовало враћањем дугова муслиманском становништву.

Други светски рат се завршио тако што је Хитлерова коалиција губила мноштво битака на свим фронтовима, а партизанске јединице су ојачале услед подршке и помоћи Црвене армије која је у јесен 1944. продрла из Бугарске и сломила корпусе ЈВуО у Поморављу, Подрињу и долини Вардара. Ово је створило критичну масу код једница ПОЈ, који су се касније обрачунали са идеолошким непријатељима. Уласком Титових партизана у Нови Пазар, Аћиф Ефендија је стрељан 21. јануара 1945.

Међутим, интересантно је то што је добар део припадника муслиманских и албанских оружаних снага, који се борио против партизана као припадници Ханџар дивизије, добијао послове и привилегије у послератној администрацији Титове Југославије.

Мноштво злочинаца заправо никада није кажњено за учињена злодела над цивилима. Ово је у каснијим епохама створило нове проблеме јер су потомци зликоваца поново сејали мржњу и правили раздоре између православних Срба и муслимана.