Југославенска тајна полиција тј. Одељење за заштиту народа познатије као ОЗНА, ликвидирало је десетине хиљаде цивила пред крај Другог светског рата, а траг о тим ликвидацијама датира још из 1944. године, када је београдски лист Политика објавио 27. новембра 1944. саопштење, на прве две стране, о 105 стрељаних особа. Стрељане личности са листе припадале су различитој идеолошкој и политичкој оријентацији, али и различитом практичном деловању у ратним условима.

Сведок мучких убистава и стрељања је био и припадник КНОЈ-а Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца. Петровић је стражарио шест месеци испод Авале, и гледао како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда.

– Довозили су их око 21-22 сата увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. – Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски Ознаши тукли рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, јака зима, а они јадници голи – описивао  је Петровић.

Он је показао где се налази велика масовна гробница, односно стајаћи ров за стрељање, који је био дугачак километар и по, на релацији од скретања за Раљу ка Београду, одмах изнад пута. Петровић је говорио да је свака стрељана група била одмах затрпана, и верује да је током шест месеци колико је он био на том стражарском месту стрељано најмање 10.000 људи.

ОЗНА је у почетку за савезнике у овом послу имала совјетску обавештајну службу - НКВД, који је своју пажњу усмерио на хватање најважнијих личности у окупаторској обавештајној служби и обавештајној служби генерала Драже Михаиловића. Према процени официра ОЗНЕ, мајора Милана Трешњића, активног учесника у монструозном чишћењу, реч је о готово 10.000 стрељаних лица само у Београду, од којих је велики број био невин. ОЗНА је  у том периоду била и „судија и тужилац“. Постојао је и начин на који су се “Означени” могли искупити, а то је био одлазак на Сремски фронт, уместо преког суда и скоро неизбежне смртне казне…

С обзиром да се о делиме ОЗНЕ прочуло по свету, општа амнестија 1944. године је имала искључиво пропагандни карактер, пре свега за светску јавност, о чему сведочи и допис Владислава Рибникара Титу:

– Потребно је да се свет увери да се по амнестији и поступа. Потребно је да ОЗНА пусти из затвора известан број ухапшених које амнестија обухвата. И то да пусти одмах, без одлагања, да не би непријатељи могли да тврде како ми доносимо законе на папиру и из демагошких разлога.

Централа ОЗНЕ за Србију налазила се у београдској Змај Јовиној улици бр. 21, а преки Војни суд у Француској улици бр. 5, централа ОЗНЕ за Београд била је на Обилићевом венцу 48. Суђења ухапшеним и изведеним пред Војни суд Првог корпуса ПОЈ била су чиста формалност и фарса. Углавном су, без обзира на степен кривице, осуђени на смрт док у већини случајева недостају било какви записници са судског процеса.

О томе је сведочио и  адвокат Душан Максимовић:

– Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу овог закона, па чак и која никада раније нису била описана као кривична дела.

ОЗНА није заобишла многе који су помагали отпор против Немаца. Наиме, уколико је тај отпор ишао преко националног покрета Југословенске војске у отаџбини или који су спасавали симпатизере партизана и четничког покрета (Љотићевци), оптужени су због веза са Немцима и заменом теза представљани као људи који су денунцирали патриоте.

Нису добро прошле ни јавне личности које су гледале свој посао – глумци, музичари и слични, јер је и њихово понашање третирано као својеврсна колаборација.

Извор: Вечерње новости