Од 200 свештеника Српске Православне Цркве (СПЦ) у Црној Гори, током и мало после Другог свјетског рата, побијенио је њих 182 и то најчешће брутално тј. на најсвирепије начине, пошто су их претходно звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених припадника Југославенске Војске у отаџбини (ЈВуО), живе их бацали у јаме
Детаљ са вађења лешева
Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије I Липовац – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца од стране "ознаша". Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом…
Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.
ЖИВЕ ИХ БАЦАЛИ У ЈАМЕ
Партизанска патрола ткз. Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био свештеник. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“.
Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.
Жртве свијетлих "револуционарних" традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Прота Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму.
У Црмници су црногорски комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама. За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.
На Бадњи дан 1942. комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић. Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16-оро Срба Ровчана. Кривица Сава Пејовића, православног свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942. мучки убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред.
Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“
Одмах после Другог свјетског рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.
На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.
МАСОВНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ У ЦЕЉУ
Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са војницима под командом војводе Павла Ђуришића, преко Старог Раса и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, као и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије I Липовац и православни свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предати у руке црногорских комуниста који су их голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио:
- „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“
Митрополита Јоаникија I Липовца депортовали су потом у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста и није подржавао црвени терор. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Ковачевић звани Чиле, био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.
Владимир Роловић ће касније изградити дипломатску каријеру у Министарству спољњни послова СФРЈ. Док је био југославенски амбасадор у Шведској, убијен је од хрватских терориста 15. априла 1971. у Стокхолму.
Црногорски комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимању црквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. Све је конфисковано. У Рожајама је 1947. године порушена црква, Скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили Пекови Скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.
КЊИГЕ НА ЛОМАЧИ
Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне историјске драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.
Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских комуно-партијских функционера.
За послератни однос комунистичке власти према СПЦ, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало предсједнику Владе СР Црне Горе Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, Арсеније осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао:
- „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“.
Блажо Јовановић (у средини) у Ливну, 1942.
Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.
Рушење Његошеве капеле на Ловћену 1974. године, комунистичка власт је замислила као последњи ударац Српству и Православљу у Црној Гори.
Објављујемо збирку фотографија жртава комунизма, снимљених приликом њиховог вађења из јама у зиму 1941-1942. у Црној Гори.
Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди ЈВуО, под командом генерала Драже Михаиловића, а 1944. године однио из Црне Горе.
Бејли је потом фотографије предао краљу Петру II Карађорђевићу у Лондону, а краљ Петар II их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде ЈВуО, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у насељу Лутон крај Лондона.
Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда
Аутор: Донко Ракочевић
Извор: sedmica.me
Објављено: 14.06.2019