Драгиња - www.zlocininadsrbima.com

24. јун 2015.


Драгиња


Сребреница, 1942. године...

 

Моја мајка Савка Марковић (рођена Стјепановић), родила се на 27.2.1942.године на Савиндан, те јој мати због тога и надену име Савка. Трећа кћер Војина Стјепановића заплакала је на рођењу, причала је покојна баба, другачије него прве две кћери. Тек рођено дете, као да је осетило да је очеве руке никада неће узети у наручје, нити ће је икада помазити.

Војин (Душана) Стјепановић никада се није вратио из рата. По бабином приповедању, наишла је некаква војска и одвела га. Чија војска? Бог свети зна... По завршетку рата, све док се баба распитивала о њему, говорили су јој да је погинуо негде код Вишеграда. Истина или не, никада није сазналo. Кости му нису пронађене, али је горе на Чичевцима подигнут споменик да би се једног дана знало и о њему причало.

Рат је моја баба Драгиња дочекала и испратила на Чичевцима. Ситна нејач јој није сметала, нити се плашила да остане на свом огњишту. Није се плашила ни једне војске! И ако је живела подаље од родног села ипак се знало из чије куће потиче. Од Оца Пауна Илића и мајке Персе Марковић, рођене сестре Андрије Марковића. Е, управо је Андрија био та бабина одважност и храброст. На помен његовог имена нико јој није смео наудити. Што би се рекло, није јој смела фалити длака са главе.

Но, ипак се дешавало да наиђу некакви који су себе називали усташама или што је баба говорила “багра, одметници и одпрдци“, па би сељани удлазили у збегове, дубље у шуму, док ови не би прошли. Из шуме су могли чути како шенлуче и вичу да би се народ поплашио. Дубоко у шуми, једни уз друге сељани би остајали мирни, да ни глас не пусте док се олош не разиђе. Тишина је била спас. Али како ућуткати дете од само пар месеци? Како му рећи да не плаче? Моја мати и њен плач су многе могли коштати живота, па баба Бога ми није била пожељна у тим збеговима. Ал' шта је јадница могла? Није је хтела оставити у кући, јер сигурно је по повратку не би затекла живу. Или би била убијена или би сироче умрло од глади, јер је било још на материној сиси.

Тако једног дана у сумрак, сељани зачуше халабуку некаквих кабадахија, те се поново дадоше у збег, ал' баби неко у тој паници просикта кроз зубе да ће их све побити због њеног жгепчета. Шта ће сиња кукавица? Још две их има, не ноже дозволити да их све побију због детета, које још и не зна да је на свет дошло.

У бежању баци моју матер у једну шупљу, прозуклу букву, па са осталим народом оде све јецајући. Кад се све смири баба ти се врати к оној букви да узме дете да га сахрани, јер сигурно је скапало од зиме. Иде и Бога моли само да је и мртву затекне, боље, него да су је изјели вукови. Ал' кад приђе ближе оста к'о укопана. Савчица лежи у оној букви, по њој сувог лишћа и букове трулежи, а она гуче и шара окицама по буковом грању. Еј, радости и туге мајчине. Узе је баба и однесе кући да је опере и преповије да не навуче још и плућну болест, па куд ће са њом таквом.

Не би мало, кад се сељани дадоше у још један бег, а баба ће дете поново у ону букву, па шта јој Бог да. И тог пута моја Савка преживе. А кад би да поново беже баба не хте више да је баца, говорећи да ће главом својом платити али дете неће бацати и тако би. Кад би гладно дете заплакало у збегу а баба није имала млека, моју матер би подојила муслиманка Слатинка Тепић, једна од две жене Јусуфа Тепића, која је са собом вукла исто тако једно нејако чељаде, тек рођено. А ако би се десило да њен синчић заплаче, а у Слатинке тог тренутка ни капке млека, Драгиња би га стављала себи на груди, па из те кућне историје моја мајка негде има брата ''по млијеку'', како се тамо каже.

Спас у шуми налазили су и једни и други,а исто тако злодела чинили и једни и други. И није да се не зна ко, када,где и како. Све се знало и зна се дан данас, а зашто се ћути и зашто се истина скрива нама потомцима страдалника то не могу да разумем. Јер то је добрим делом допринело да се 1992. године пролије крв и из освете.

Дозлогрдило је Драгињи и то бежање по шуми, па тако једном одлучи да кућу не напушта па куд пукло да пукло. Радила је око куће, секла дрва, сађевала сено, као да се ништа не дешава, као да је рат стао. Скупљала је шљиве, кувала џем, сирила млеко, скупљала кајмак у чабрице тако да се ни глади није бојала. Знало се на далеко да је у Драгиње пун подрум, па су на кућу насртали поједини, по наређењу Кадрије Софтића једног од припадника 13. Ханџар дивизије, али се баба ни њега није бојала.

Једног јутра,тек што је свануло, на врата залупаше и скоро да провалише двојица Кадријиних момака. Веле да су дошли по кајмак и ако има шта још од хране.
- “Износи Драгиња све што имаш из подрума, да ми не би силазили, а ти и ово женскиње завршиле глоговима!“
- “Јок вала! Не дам! Не дам ништа!А да видим тог ко ће ме у глогове бацити са децом!“
- “Износи Драгиња док ти је главе на раменима!“ - продра се овај из све гласа мислећи да ће сирота жена устукнути и послушати.
- “Износи кад ти кажем, јер ћу ти довести Кадрију!“
- “Е, вала нећу износити ништа! А ти пошаљи Кадрију, ја ћу теби мог Андрију!“ - повика Драгиња и зграби секиру што стајаше иза врата.
- “Који први прође, пашће мртав, други нека покуша! На Андријино име се Кадријини “момци“ поплашише, па све унатрашке, не окрећући леђа Драгињи изађоше из куће и никада јој више ни не покуцаше на врата. Па, тако ја из бабиних прича закључих да је Андрија Марковић у то време на подручју Сребреничког округа био и закон и Бог.

Како у оно време,тако до дана данашњег његово име се код нас у кући, чак овде у Банату спомиње и при помену његовог имена само што се не устане. Бого мој, сигурна сам да је био сила од човека, чим се о њему с таквим поштовањем говори.

Драгиња оста удовица. Војин се ето никада није вратио. Погину. Брата му Љубу заклаше усташе у Коштановицама. Драго, кажу да је погинуо када и деда, Милорад умро у војсци и једино оста' жив брат му Крсто, чије се куће сећам горе у Чичевцима. Заправо рушевине од куће. Стјепановића у том крају има, горе у Сасама, које никада нисам упознала.

Но захваљујући причама бабе Драгиње, које је причала својој деци, ја сам пре неких пет година почела да повезујем родбину и дешава се да се са рођацима другог, трећег колена упознајем са сузама радосницама и тугом, јер смо остали заглављени у прошлости о којој скоро да више нема ни ко да прича.

Хвала мојој мајци, оном ''жгепчету'' из збегова што је преживело и што се трудила да бабине приче не заборави и исприча их мени. Ко ће знати, можда је било суђено да преживи баш због тога.


 


 

Светлана Марковић
24.6.2015.



НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље - Бегово Брдо - Пребиловци - Вукашин Мандрапа - Логор Госпић

Сисак - Шушњар - Јастребарско  Вељун - Пацовски канали - Бог и Хрвати - Љубан Једнак - Стари Брод

Логор Даница - Корићка јамаЈасеновац - Међеђа - Гаравице - Усташе - Црна Легија - Керестинец - Пркос

Стара Градишка - ПаланчиштеСадиловац - Анте Павелић - Дракулић - Алојзије Степинац - Динко Шакић

Макс Лубурић - Славко Квартерник - Јуре Францетић - Крунослав Драгановић - Мирослав Филиповић

Иродови синови - Пискавица - Драксенић - Марија Почуча - Magnum Crimen - Даница Праштало

Калати - Машвина - Грабовац Бански - Крушћица - Шегестин

 

 

 

 

 

 

 

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 397  пута
Број гласова: 40


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Сjeћaњe нa покољ у Вeлици: Мртву сeстру Милиjaну пољубио сaм у косу

Сeло мaсовних гробницa - Чемерница на Кордуну

Пaвeлић ми уништио дeтињство, a Туђмaн стaрост

Сјећање на српске цивиле из Јежештице, Шиљковића и Залужја 2014

Аргументи за демистификацију Сребренице

Јаме безданке - Масовне гробнице Срба у Лици 1941-1945

У муслиманском логору Силос смршао 50 килограма




Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Драгиња
Објављено: 24. jun 2015.     Има 397 прегледа и 40 гласова.





















Skip Navigation Links