Перо оштро и 'артију белу,
узех ево, помоглих се Богу,
ходочашће ово наше цело
не знам да ли описати могу.

Зора свиће под Велебит гором,
као ђаци кад 'ране због школе,
пристигли смо на Крстовдан зором,
родном месту од Тесле Николе.
 
Село Смиљан из сна себе буди,
са звоника звуци звона бију,
док јесење јутро мирно руди,
Отац Драган служи литургију.

Срце нам је свима ко планина,
видим нико равнодушан није,
ипак нека Божја сила има,
где је крштен највећи геније.

Продужисмо после до Јадовна,
путем пуних борова и смреча,
губилиште ово пуно јама,
Јасеновцу било је претеча.

Засијаше свеће изнад јаме
парастос је, к'о да време стаде,
сиве стене и дубоке таме,
сакривају многе страшне јаде.

Његош рече како и вук има,
сваки право на по своју овцу,
Ал тирнанству стати за врат нису,
могли људи у том Садиловцу.

Јул је месец, ни дужне ни криве,
четиристо шездесет и троје,
у цркви су запалили живе,
кришом сузу пусти око моје. 

Ову причу отац Саша збори,
из Плашки је села дош'о 'вамо,
стару цркву да кључем отвори,
јер је село опустело, само.

У Личком смо ми Петровом селу,
преспавали сви те ноћи тада,
преваривши јутром зору белу,
настависмо пут Бихаћа града.

Сиво небо и промиче киша,
а капљице низ лице нам лете,
дочекује отац нас Славиша,
испред цркве од Тројице Свете.

Литургија света се одслужи,
присутнима озари се лице,
прилика се нама тада пружи,
да одемо сви на Гаравице.

На том брду код Бихаћа града,
Славиша нам отац тужно каже,
погубљених дванаест хиљада,
православних душа чува страже.

Али од њих не бејаху јачи,
нити каме нит' пушчани хици,
нису знали њихови кољачи,
да ће жртве бити бесмртници.

Равнодушност не може да буде,
после свега у Божијем бићу,
што би рекли стари: "којекуде"
настависмо према Драксенићу.

Испред цркве апостола Марка,
отац Саша нама шири руке,
у њему се види жеља жарка,
да исприча Драксенићке муке.

Детаљно је испричао нама,
пострадања у овоме селу,
заледи се сва крв у жилама,
кад саслуша причу ову целу.

Три стотине и шездесет душа,
раставише са овијем светом,
да се човек најежи и гнуша,
са ашовом и са бајонетом.

Ходочашће на које смо пошли,
још у плану једно место има,
у сумрак смо Јасеновцу дошли,
тамо где је мати Серафима.

Први пут сам овде био тада,
а душа ми ево опет иште,
да поново посетим на миру,
то највеће српско губилиште.

Као да сам чуо воза звуке,
малу децу што за мајком пиште,
само свети Бог зна које муке,
носи ово вел'ко мучилиште.

Застао сам да направим предах,
на небу се навлачила тмина,
пред очима као да угледах,
из Клепаца старог Вукашина.

Ово место симбол је страдања,
и гробница многих наших жртви,
ал' је извор вере и надања,
где чекамо васкрсење мртвих!

Написа: Миодраг Стојнић
30.09.2025. лета Господњег

Група ходочасника је кренула крајем септембра 2025. из Републике Србије преко хуманитарне организације "Срби за Србе", да обиђе наше западне крајеве на Балкану. Тако су настали ови стихови који опомињу на (не)заборав, али и позивница да се настави са обиласком наших светилишта.