У четвртак 15. октобра 2015. у 19 часова у галерији Народног музеја Краљево одржаће се изложба посвећена масакру у Краљеву октобра 1941. године.

Сведоци смо да је данашњица прекривена дугом сенком прошлости, тачније експанзијом садржаја о култури сећања, политици сећања и заборава, као и свих друштвених образаца, идеолошких система и културних симбола који доводе до измештања читавих пракси памћења. O феномену „убрзавања прошлости“ говори и Пјер Нора, наглашавајући да је „сврешено са идеологијама утемељеним у сећању, идеологијама које су ублажавале прелаз из прошлости у будућност или онима које су указивале шта будућност треба задржати из прошлости, било у име реакције, прогреса или револуције.“

Симболи прошлости, у „свечаним говорима, поменима, мимоходима, статуама, сликама и националним споменицима“ стално се мењају, а тиме и наново постављају питање наше одговорности према рецентној прошлости. У перцепцији прошлости, пригодно одабрани датум меморијала,14. октобар, поистовећен је са датовањем трагедије, која је, према аутентичним изворима трајала од рација и затварања талаца у локомотивску халу, од почетка октобра, до извршења стрељања у данима од 15. до 20. октобра 1941.
 

Чини се да је стога, седам деценија касније, Други светски рат још увек несавладана прошлост, када су у питању не само врсте ратних злочина, утврђивање и идентификовање људских губитака, индивидуалне трауме преживелих унутар система огромног концентрационог логора званог „Велика Немачка“, али и њихов ехо који одзвања у потоњим генерацијама. Стога је полазиште истраживања око културе сећања усидрено у самом догађају, немерљивој трагедији у дугој повести краљевачког подручја и првом слоју запамћеног места краха хуманости у трауматичним сећањима преживелих талаца; следе гледишта актера догађаја зараћених страна: искључиве идеологије нацизма, која је кроз наредбе о вредности 100 живота цивила наспрам 1 немачког војника, маркирала лице Србије трајним белезима и са друге стране нишана, поглед устаника на опсади Краљева -сведочанства најближа времену одвијања трагедије.

Методолошко исходиште истраживања теме налази се у слоју сећања код послепатних нараштаја, усвајаном у директном породичном контексту, или конструкцијама у јавној свести у комеморативној пракси. Напослетку, изложба је реконструкција односа реалне, а довољно страхотне слике прошлости сачуване у аутентичним меморијабилијама, уметничким сликама у музејским збиркама као азилу и митологизованих наслага у јавном дискурсу.

Аутори изложбе: Силвија Крејаковић и Сузана Новчић

Извор: НМКВ