У овом „кампу” тј. логору нацистичке Немачке, који су Западни савезници последњи ослободили, међу 28.000 заточеника било је скоро 900 Срба, који су ту доведени током Другог светског рата.

Пре неколико дана преминуо је Љубомир Зечевић, последњи од преживелих српских заточеника концентрационог логора Ебензе, 90 километара јужно од Линца у Горњој Аустрији. Зечевић је бивши директор Телевизије Београд и председник СУБНОР организације, извештач са доделе Нобелове награде Иви Андрићу, био је у првој групи заточеника који су доспели у овај подлогор злогласног Маутхаузена, отворен крајем 1943. године да би робовским радом заточеника помогао немачку ратну машинерију, под управом Адолфа Хитлера.

Прошлог викенда, 6. маја 2017. обележене су 72 године од ослобођења Ебензеа, а на споменик у делу некадашњег логорског комплекса венце су положили представници Републике Србије и српског удружења из оближњег Гмундена.

Био је то последњи „камп” у нацистичкој Немачкој који су савезници ослободили, дан после Маутхаузена. Према казивању сведока, Ебензе је, уз још један подручни логор, Гузен, био можда и суровији од централног Маутхаузена. За нешто више од годину и по дана, у Ебензеу је уморено око 8.000 људи, од око 28.000 колико их је утамничено у том логору. Америчке трупе из Савезничких армија које су ослободиле логор затекле су 1.200 лешева испред крематоријума, наслаганих као цепанице. Крематоријум није могао да „ради” брзином којом су заточеници умирали. У две масовне гробнице пронађено је 2.000 тела.

Осим због тешког рада у два каменолома, као и на изградњи система тунела у алпским стенама за потребе нацистичке војне индустрије, заточеници су често страдали на самом путу ка доњем каменолому. Стаза коју су звали „лављи пролаз”, била је дуга око четири километра по тешком терену, снег се лепио за дрвене ђонове обуће затвореника, поред заточеника су ходали капои који су их тукли, а са спољашње стране жице којом је стаза била ограђена ишли су Есесовци са псима.

Не зна се тачно колико их је умрло убрзо по ослобођењу, што од исцрпљености, што од „преједања”. Били су живи костури, о чему сведоче и фотографије, сада изложене у једином тунелу доступном јавности.

Представница Србије у Међународном комитету Маутхаузен Тамара Ћирић наводи да је у Eбензеу било око 1.000 људи из Краљевине Југославије, од којих су 80 одсто били Срби.

Овде је крај рата дочекао и њен деда, због кога је пре седам година почела да истражује историју Маутхаузена и подручних логора. Ту је тамновао и наш академски сликар Милош Бајић, који је преминуо 1995. а у поставци у тунелу је изложен један његов цртеж из тих дана. О заточеништу и сапатницима интернирцима објавио је монографију „Маутхаузен 106621”, а говорио је да је у логорима  Бањица, Маутхаузен и Ебензе цртежом изазивао судбину:
- „Цртао сам оловчицом величине малог прста и на папиру каквог се докопам. То сам радио тајно, ризикујући живот. Цртеже сам потом закопавао у земљу.”

Тамара Ћирић на Полицијској академији у Земуну

Тамара Ћирић, која је са Љубомиром Зечевићем објавила монографију „Концентрациони логор Маутхаузен – повратак непожељан”, додаје:
- „Зека му је набављао папир, оловке, сакривао га да не иде на рад, да би цртао.”

У овом наци-немачком логору требало је да се направи моћно оружје, које би преокренуло ратну срећу у корист Трећег Рајха, који је 1943. почело да губи. Пошто је британска авијација бомбардовала немачки Ракетни истраживачки центар у Пинемундеу на Балтичком мору, министар наоружања Шпер и његови сарадници одлучили су да га преселе на три локације. Једна од њих је био Ебензе, скривен међу обронцима Алпа.

Постоји чак прича да Американци, који су ослободили Ебензе, нису ни знали за тај логор, наводи Тамара Ћирић, него су за његово постојање чули од мештана варошице на оближњем језеру.

- „Ебензе и Гузен су по значају за нацистичку ратну војну индустрију превазишли матични логор, а и по бројном стању. По ослобођењу ту је затечено око 18.000 заточеника, који су се сливали из осталих логора како се фронт померао”, наводи Тамара Ћирић.

Према поверљивим војним плановима, Ебензе је требало да буде уништен пре доласка савезника. У ноћи између 4. и 5. маја 1945. један официр Вермахта је сазнао за план команданта логора Антона Ганца, да на превару наведу заточенике да уђу у тунеле, то јест да их „замоле” да то ураде због сопствене безбедности, јер су се већ чули окршаји у близини. Када би ушли, динамитом би све било урушено и остали би затрпани. Тај официр је информацију поверио свом слуги Шпанцу, он је пренео сународницима, а онда се од уста до уста читаве ноћи проносила међу логорашима. Договорено је да се одбије улазак у тунеле по цену да сви изгину у окршају са чуварима.

 „То је била једна величанствена победа међународне солидарности”, истиче Ћирићева, додајући да ни идеолошке разлике у логорима нису биле важне: између осталог, овде су сарађивали комунисти, партизани и четници. Сви су желели слободу.

Ганцу је суђено тек 1972. за директно убиство 13 заточеника и покушај убиства 18.000 логораша уочи ослобођења. Наводно је осуђен на доживотну робију, али је био у затвору свега две године. Као и у многим другим случајевима, пресуда је била брзо преиначена, наводи Тамара Ћирић.

Аутор: Биљана Баковић
Извор: politika.rs
Објављено: 16.05.2017.