У посети родном селу Бранка Ћопића, Хашанима поред Босанске Крупе. Биста Бранка Ћопића обезглављена, чувена магарећа клупа - изгорела. У родној кући депонија, а на гробљу порушени споменици Ћопића. Нигде обележја ни путоказа да овде лежи његова инспирација.
Хашани, двадесетак километара од Новог Града и Босанске Крупе, родно село Бранка Ћопића, и после двадесет година од његове смрти и манифестације назване “Ћопићевим стазама детињства” стаза вијугава, кривудава, блатњава, нигде обележја, нема ни путоказа, као да крај света управо овде почиње. Сам блатном стазом иде Владо Раилић, мештанин. Помоз Бог, па разговор сам крену, без питања лете одговори, из срца право излазе.
- Брука је ово и срамота. Одржали ове године ову свечаност, 20 година од његове смрти. А где, на каквом простору? Грехота је то, велика. Кад кажем то неком ван Хашана, питају ме шта то причам, о чему диваним, а погледајте.
А боље је не погледати, тужан је призор, чемеран. Биста Бранка Ћопића - обезглављена, само постамент остао. Иза њега школа, више од 100 година стара, сама по себи споменик. Нема крова, нема прозора, у поткровљу расте коров, никло и неко дрво, само оно живот овде представља. У њој је 1922. године слово А научио Бранко Ћопић, овде је у његовим мислима, док је подбочен маштао на часу, прутом млатио учитељ Паприка. Ту је била Бранкова - дрвена, грубо обрађена, магарећа клупа, а на њој иницијали Б. Ћ., урезани ножићем Бранковог деде Раде.
Трепери суза... Ту је школа била, а сад гроб стишан у пролеће рано. Под мрким зидом тугује детињство,
Детињство моје бомбардовано. Обистини се Бранкова песма. Нема данас његовог споменика - украден, нема ђачке клупе - изгорела, нема ни веселог цијука више од стотине малишана - нестали, расули се по белом свету. У селу од 80 душа остало девет ђака, предаје им учитељица Душа Дакић, једина, омиљена.
- Кад сам чуо да су ми муслимани, по окупацији села, запалили кућу, мање ме заболело него када сам сазнао да је изгорела клупа Бранка Ћопића и да су цркву запалили. А још Турци за свог земана дозволили да се сагради. Боли ме неправда према Бранку нашем, учинише зли људи све да успомена на њега избледи, избрише се. Али, не дамо га, ја косим око школе, очистили смо његову учионицу, бранимо Бранка свим оружјима - каже Петар Вукомановић, мештанин.
Сећа се Бранка Драго Вукомановић, памти га кад му је у кућу долазио. Као и сви остали, “утувио га” као весељака, шаљивджију на свој, па на туђи рачун:
- Људина је то била, учен човек, поштен, паметан. Нисам хтео пред њим, још као мали, ништа рећи. Јок, брате, све што кажеш изађе у некој причи, да ти неки надимак, а сви те у селу препознају, па с тобом шпрдају. А фали ми и он и његове доскочице. Сећам се његове књиге “Не тугуј, бронзана стражо”. Изгорела у кући. Ми смо сад његова бронзана стража. Једина.
Родна кућа Бранка Ћопића, петнаестак метара даље жубори вода, у њој пластичне кесе. Табла на којој је писало да је баш на том месту рођен један мали Бранко, с великом моћи употребе гушчјег пера - разбијена. Остали комадићи мрамора, опомињујуће висе са срушеног зида куће. Башта сљезове боје обојена у румено, поцрвенела од стида, запуштена, затравила, закоровила, затрта.
- Брука, по ко зна који пут неко ово изговори. Одјекује пропланцима - брука, брука, брука. Гледа орао у знатижељнике, па одлети, не окреће се, не стаје.
Па опет назад, поред цркве, гробља. Гробља? Има ли ту Ћопића? Криви крстови камени, православни, у земљу упали, пропали, као да се сакрише. Црква без крова, без икона, без звона, само пуст звоник. Звоно украли. Ко? Тајац. Да нису Срби? Опет тајац. Брука - стиже одјек са огњишта Ћопића.
Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава Бог зна какву трку. Јах, шта ћеш...
Одјави орао госте у селу, облети почасни круг, погледа одозго поносно и као да с горчином рече:
- Тугуј - бронзана стражо.
Аутор: М. Лабус
Вечерње новости
07.04.2004.