Од када су у паничном, безглавом и кукавичком бекству напустили земљу пред наступајућим снагама партизанског покрета 1945. Анте Павелић и врх Усташког покрета, као и бројни хрватско-муслимански јуришници, кољачи и убице, нашли су се у емиграцији, расути по свету од Аустрије до Аустралије.

Како су западне обавештајне службе и Католичка црква пребацивали усташе на безбедне локације користећи се такозваним „Пацовским каналима“ (eng. Ratlines), операција која се одвијала у највећој тајности... није тема овог текста, али готово сигурно ће бити неког будућег.

Усташку емиграцију су издашно помагале обавештајне службе земаља домаћина, које су у њима виделе потенцијално средство дисциплиновања СФРЈ. Међутим, убрзо је дошло до интензивних унутрашњих сукоба међу зараћеним усташким фракцијама, па је тако упркос повољној клими за организацију усташког покрета, како на европском, америчком и аустралијском тлу ипак изостало јединство широке усташке емиграције.

Фракције су се поделиле примарно због пљачкашких тенденција усташких првака. Тако су се груписале усташке снаге око Павелића, затим око Бранка Јелића који је ушао у отворене сукобе са Павелићем, а ту је била и скупина окупљена око Макса Лубурића, самозваног генерала Дрињанина, који је такође ушао у сукоб са Павелићем, али и другим усташама које су угрожавале његове финансијске малверзације.

Ускоро се у свеопшту борбу за првенство у другој усташкој емиграцији нашао и Еуген Дидо Кватерник, који је такође напао Павелића. Неопходно је нагласити да су сукоби били финансијске и личне природе, пре свега реч је израженој сујети усташких првака, док су идеолошки сукоби били маргинални, што указује на праву природу усташког покрета која је била јасно видљива и у периоду прве емиграције, али и у току рата.

Убрзо су почела ницати разна усташка револуционарно-терористичка друштва широм света, Хрватски народни одбор, Хрватско крижарско братство, Хрватски ослободилачки покрет, Хрватски народни отпор, Хрватско револуционарно братство…

Управо је усташка терористичка организација Хрватско револуционарно братство тема овог текста, односно операција „Феникс“ коју је ова скупина организовала и покушала да спроведе у дело лета 1972. године.

Хрватско револуционарно братство (ХРБ) је формално основано у Аустралији 1961. године, основала га је скупина усташњких емиграна, пљачкаша и авантуриста-плаћених војника у дослуху са аустралијском службом безбедности, а свакако уз одобрење ЦИА. Чланови су углавном делили исто идеолошко порекло, наиме већина је потекла из старих усташко-клерикалних породица, које су напустиле Југославију после рата. ХРБ је било устројено према строго конспиративним принципима, организационо основне јединице су биле илегалне терористичке тројке. Чланови су добијали диверзантску обуку, коју је издашно помагала аустралијска обавештајна служба.

Поред напада на југословенске институције у Аустралији, један од главних метода борбе у почетним годинама били су напади на југословенске емигранте који се нису слагали са усташком идеологијом, као и напади на југословенска културна и друштвена удружења. Као оснивачи ХРБ и вође усташке емиграције у аустралији истичу се Јуре Марић и истакнути предратни усташа Срећко Ровер. Кроз организацију која се до 1965. раширила и по Европи, прошло је према неким проценама око 200 чланова, од којих је сваки добијао конспиративно име. Неки од истакнутих чланова су били: Илија Толић, Илија Главаш, Геза Пашти, Јосип Сенић, Павле Вегар, браћа Адолф, Амброз и Петар Андрић, Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић, Лудвиг Павловић…

Терористичкој организацији ХРБ стављају се на терет бројне диверзије како на територији саме Југославије, тако и у иностранству, најзначајније су свакако упад у Југославију 1963. године, када је група предвођена Толићем и Облаком, од укупно девет чланова, три усташке тројке, покушала да диверзантским акцијама дестабилизује Југославију и да поново шири усташки терор у операцији „Вруће лето 63“.

Операције је била потпуни неуспех, обзиром да је УДБА спремно дочекала усташке терористе који су осуђени на дугогодишње казне затвора. Затим, издваја се терористички напад у Београду, када је 13. јула 1968. године, у 21.05 часова у београдском биоскопу 20. Окотобар експлодирала паклена направа, том приликом једна особа је страдала, а преко 80 особа је рањено. Исти бомбаши су следеће године поновили терористички акт, овог пута мета је била београдска железничка станица, након напада, бомбаши су ухапшени. И наравно, од посебног значаја је операција „Феникс“ изведена 1972. година, она је представљала врхунац усташких покушаја да герилским методама дигну устанак у Југославији.

Операција „Феникс“ се као идеја родила у главама усташких првака Марића и Ровера врло брзо након неуспеха групе Толић-Облак из 1963. Они су сматрали да су на грешкама доста научили, а уз то било је потребно и оправдати уложена средства обавештајних служби у усташку емиграцију, првенствено у ХРБ. Припреме за операцију су текле споро, тешко су се проналазили регрути који су били вољни да оружано упадну у Југославију. Језгро терористичке групе је потекло из аустралијског огранка ХРБ, а касније су се „јуришници“ регрутовали и из редова ХРБ-ових подружница у СР Немачкој, Италији, Аустрији и Француској. Успостављена је међународна регрутна мрежа усташког тероризма, као и канали за набавку отрова, оружја, експлозива и муниције. Циљ је био да се покрену диверзије на кључним инфраструктурним тачкама, затим да се отрује београдски водовод, и да се као врхунац операције подигне оружана побуна широких размера са крајњим циљем поновне успоставе НДХ.

Терористичка група је прошла интензивну обуку у Аустралији, Немачкој и Аустрији. Последње припреме обављене су у Аустрији у околиним шумама недалеко од југословенске границе. Група од 19 терориста, предвођена браћом Андрић, Вегаром и генералом Главашем, прешла је границу код Дравограда. Операција „Феникс“ је формално почела 20. јуна 1972. године, крајњи дугорочни циљ је била успостава нове НДХ, а етапе операције су подразумевале да се прво формирају оперативне базе на Врану, околним планинама и у брдима, одакле ће се вршити мобилизација људства и попунити усташка војска за операције ширих размера.

Терористи су отели камион на једном од оближњих путева, и тим камионом су се превезли у централну Босну, на планину Радуша. Киднапованог возача камиона, усташе су поштеделе и он је пуштен, недуго затим испоставило се да је то била једна у низу грешака терориста, обзиром да је возач одмах обавестио полицију и војску о наоружаним герлицима у планини. Исто су учинили и ловци на које су герлици наишли у првим данима лутања по босанским брдима. Прве борбе одиграле су се на обронцима Радуше, војска, полиција и територијална одбрана су се брзо мобилисале, и у првом сусрету страдао је вођа терориста, Амброз Андрић.

Увидевши да су се преварили у својим проценама, да ће их народ дочекати раширених руку и са цвећем, терористи су се под снажном ватром дали у безглаво бекство. Разбили су се у мање групе, од којих је свака кренула својим путем. Једна група је кренула ка мору, друга група према граници, а трећа је тумарала босанским планинама без јасног плана. Уследили су нови сукоби у којима је страдало 13 припадника оружаних снага СФРЈ, док је терористичка група била разбијена већ седам дана након почетка операције „Феникс“, за седам дана убијено је 9 чланова ХРБ. Преостали терористи сусрели су се са моралним очајањем, али и са физичком изнуреношћу.

Негостољубив терен, али и становништво онемогућили су терористе да се прегрупишу, и они су ускоро почели да падају један по један, што од глади и непромишљености, што од менталне нестабилности којој су многи били подложни. На крају операције, убијено је 15 усташких терориста, док су 4 ухапшена, од чега су Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић и Мирко Власновић осуђени на смрт, а Лудвиг Павловић је поштеђен смрти и упућен је на издржавање затворске казне у Сремску Митровицу. Након разбијања Југославије 1991. године хрватске власти су на трагу усташва успеле да га ослобде и пребаце у Хрватску, где се прикључио паравојним формацијама, а судбина је хтела да погине у сукобу са јединицама ЈНА.

Усташки терористи организовани у организацији Хрватско револуционарно братство преценили су своју моћ, а лажни извештаји којима је руководство ХРБ махало пред својим јуришницима само су појачали илузије да их народ чека као ослободиоце и да ће им након првог испаљеног метка прићи хиљаде нових усташа. Такве илузије скупо су коштале усташке терористе тог лета 1972. године. Убеђење да је могуће подићи оружани устанак на плими МАСПОК-а и неколико успешних терористичких акција, односно атентата, попут убиства Владимира Роловића 1971. показало се као потпуни промашај и политичка кратковидост.

Усташка терористичка емиграција наставила је да губи рат против Службе државне безбедности и у годинама које су долазиле, али ипак, нова НДХ раних деведесетих година 20. века успостављена је оружаним путем како су чланови ХРБ и прижељкивали, на новим рекама српске крви.

Аутор: Вукашин Максић
Фрагменти историје
10.02.2023.