Стигли су у своје завејано село. Бака је упалила славску свећу. У том тренутку на врата су банула двојица припитих усташа. Зликовци су повадили ножеве и заклали двоје немоћних старих људи.

Моји родитељи су за Божић 1946. године отишли на Кордун. Ту се моја мајка први пут срела са оно мало татине родбине која је преживела рат.

Стрина Маца је мами и тати испричала како је тих дана од једног Хрвата сазнала детаље о смрти ђеда Дамјана и баке Јулике. Ђед и баба, стрине и тетке, су са свом дечицом пред зиму 1941. године избегли од усташког погрома у Петрову Гору. Живели су у земуницама. Било им је понестало хране, па је бака на Светог Николу, нашу крсну славу, рекла ђеду да њих двоје треба да се спусте у село, у кући упале свећу и из трапа донесу канту масти, мало сувог меса и друге хране.

Стигли су у своје завејано село у коме више није било никаквог трага живота.

Бака је упалила славску свећу и потпалила ватру у шпорету. Сели су за сто да попију по чашицу ракије. У том тренутку на врата су банула двојица припитих усташа. Зликовци су одмах повадили ножеве и заклали двоје немоћних старих људи. Њихова тела одвукли су од штале и бацили на ђубриште. Ђед и бака су сахрањени тек на пролеће, кад се породица за Васкрс вратила из Петрове Горе. Усташки кољачи су опљачкали све што су нашли вредно у кући и одвезли се санкама.

Мојој стрини је после рата пришао један млад Хрват и упитао је: „Можеш ли да препознаш ову кошуљу на мени?”.

Она му је рекла да је у својој младости много кошуља извезла и да јој није лако да баш ту препозна. Међутим, кад се добро загледала у вез видела је да је то кошуља коју је даровала свом свекру када је као невеста доведена у кућу.

Он јој је онда казао како су му усташе наредиле да их 19. децембра 1941. санкама превоза кроз пуста српска села. У Козарцу (општина Вргинмост) су приметили да се из једног оџака диже дим и наредили су му да их одвезе до те куће. Ту су затекли двоје старих људи и обоје одмах ликвидирали. Кад су из ормана пљачкали ручне радове, извукли су једну кошуљу и дали је њему као „плату за вожњу”. То је била та кошуља.

Тата је тада, крај све оскудице, пронашао једног каменоресца и тих дана подигао надгробни споменик својим родитељима.

Књига Мире Мраовић
"Породичне приче" стр. 101–103.

Преузето са: stanjestvari.com
Објављено: 12.09.2024.