Понори Миљевински 1945 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Други светски рат

Област: Босна и Херцеговина


Понори Миљевински 1945



ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ  1941-1945

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље

Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић

Бачка и Барања - Краљево

Логор Керестинец - Бојник - Јастребарско

Логор СисакУсташе - Пркос - Стара Градишка

Априлски рат - Вељун - Логор Бањица - НДХ

Сајмиште - Гаравице - Крагујевац - 27. март

Лесковац - Београд '41 - Велика - Београд '44

Подгорица - Ниш - Нови Сад - Панчево

 Пркос - Крива Река - Шарвар - Стари Брод

 

Злочин у Понорима Миљевинским је назив за ратни злочин који су током пролећа и лета 1945. године починили припадници партизанске војске над младићима 16-21 године, који су пред крај Другог светског рата мобилисани за Југославенску Војску у Отаџбини.

Убијени младићи су били углавном са територије Рашке области, Ваљевског и Драгачевског краја, који су пратили Главни штаб Равногорског покрета, под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Процењује се да је у рејону Миљевине убијено најмање 22.000 младића Срба, од којих је добар део завршио у јами Понори, код Миљевине, на путу Фоча - Калиновик, на истоку Босне и Херцеговине.

О овом ужасном злочину после Другог светског рата морало се ћутати, јер су припадници ОЗНЕ, касније УДБ-е (комунистичка тајна полиција) хапсили и ликвидирали свакога ко би јавно причао о томе. Тек после распада социјалистичке Југославије почетком 1990-их почели су да се јављају сведоци и историчари који су причали чињенице које су деценијама биле замрачене.

Данас на тој локацији постоји само једна мала спромен-плоча и крст који сведоче путницима намернцима о том ужасном злочину.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Немачка, Италија и њени савезници су у зору 6. априла 1941. године отпочели напад тј. агресију на југославенску краљевину из више праваца, а бомбардовани су само србски градови: Београд, Чачак, Нови Сад, Скопље, Ужице, Ваљево, Нови Сад, Сарајево, Бањалука, Мостар, Сплит... Краљ Петар II Карађорђевић и добар део југославенске Владе су евакуисан од британских обавештајаца преко Грчке и Египта, и одведени у Лондон, где су били у кућном притвору. Тамо су били под присмотром.

Територија Краљевине Југославије је раскомадана на више делова. Вардарски и Моравски део Србије је окупирала Бугарска, Косово и Метохија је ушло у састав Албаније која је била под патронатом фашистичке Италије, исто као и Црна Гора.

Централна Србија је имала квинслишку Владу Милана Недића, који је био под надзором ГЕСТАПО-а. Срем, Славонија, Херцеговина, Лика, Банија, Кордун, Босна, Загорије, дио Далмације и Дубровник је ушао у нову католичку Независну Државу Хрватску са благословом Ватикана. Барања и Бачка су окипирале снаге Хортијеве Мађарске. Један део Словеније је присвојила Италија, а други нацистичка Немачка. Банат је био првобитно под управом Фолксдојчера (тзв. Дунавски Немци), а касније је придодат Србији, али са посебним статусом.

У свим окупираним деловима Југославије спровођен је геноцид над Србима невиђених размера. Оснивани су концентрациони логори, итд. То су чинили албански балисти, бугарски и мађарски фашисти, хрватске и муслиманске усташке, нацистичке СС јединице.

Букнула су два покрета отпора, један Равногорски 13. маја 1941. који је предводио Драгољуб Михаиловић, официр Југославенске Војске у Отаџбини, а други два месеца касније од комуниста, које је предводио Ј. Б. Тито. Прве ратне године ова два покрета су имали за кратко сарадњу у Шумадији, али су се разишли због идеолошких разлика тј. виђења будућности после рата. ЈВуО је желио останак монархије и капитализма, а комунисти су желели извођење социјалне револуције и увођење републике.

Дошло је до сукоба у окупираној Србији коме су комунисти поражени и одлазе у Босну, где су имали свој највећи број акција и то на србском етничком простору, где је највећи део (преко 85%) њихових јединица све до јесени 1944. године био попуњен са Србима.

Црвена армија после изгона немачких јединица из Совјетског Савеза и њихових сателита у пролеће 1944. године наставила свој поход ка Берлину, где је један њихов контигент јединица ишао ка југу и истеривао Немце из Румуније, Бугарске... и тако у лето 1944. године помогао партизанским јединицама да остваре премоћ у окупираној Србији у односу на четничке јединице, које су после Техеранске конференције (1. децембра 1943) изгубиле и то мало помоћи што су имали од англо-америчких савезника Британаца и САД.

 

Крајем лета 1944. године отпочеле су завршне операције НОВЈ за ослобађање земље од окупатора, где се паралелно са тим одвијала акција "Црвених чистки", односно ликвидација свих идеолошко-политичких противника комунистичког режима. Јер да било могуће учврстити комунистички режим требало је уклонити све оне који могу на директан и индиректан начин угрозити их.

Југославенски краљ Петар II Карађорђевић 12. септембра 1944. године уз велике притиске Британаца преко Радио Лондона се обраћа својим јединицама у домовини и говори да се све четничке јединице ставе под команду Ј. Б. Тита, комунистичког вође.

 

 

ПРЕ ЗЛОЧИНА

Равногорски покрет Драгољуба Драже Михаиловића је током пролећа 1945. године био у расулу, након што су четничке јединице ЈВуО биле побеђене у окупираној Србији, од партизанских снага које су биле помогнуте са јединицама Црвене армије.

Врховна команда Југославенске Војске у Отаџбини се углавном повлачила ка северо-западу земље, јер су хтели да се докопају западних савезника, верујући да ће им они помоћи у борби против комуниста.

Средином маја 1945. године дошло је до великог окршаја између партизанских и четничких јединица на Зеленгори у коме су четничке јединице поражене пошто су биле и бројчано и технички слабије, а преживели четнички команданти и војнци су се расули по босанским планинама. Један мањи део црногорских четника Павла Ђуришића је отишао ка Бањалуци, где су код Лијевча Поља имали жестоке борбе са усташама.

 

 

ЗЛОЧИН

Припадници Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈ) су одмах по завршеним окршајима око Зеленгоре дошли у тај рејон и почели да хапсе младиће који су били у униформама ЈВуО и доводили су их до јаме Понори, код Миљевине, на пут Фоча-Калиновик.

13. маја 1945. године сваки оружани отпор је престао и колоне цивила и четника без оружја су крениле према Шумадији и Драгачеву. Са собом су носили документе о амнестији, где је писало да је рат завршио и да су слободни да иду кући.

Пресретани су од припадника КНОЈ-а и готово сви поубијани, а бацани су у дубоке јаме. Једна од тих јама је Понор код Миљевине, недалеко Фоче.

Комунистички извори говоре да је у рејону Миљевине убијено око 9.300 четника, од 13. до 20. маја 1945. године.

Међутим, после 1991. године историчари долазе до далеко већег броја жртава, који иду и до 22.000 убијених. Само у јаму Понор је бачено најмање 2.000 Срба.

КНОЈ је четнике и цивиле заробљавао код превоја Вратла, код Фоче, где је био логор на отвореном опасан бодљикавом жицом и одатле у мањим групама по 4-5 људи је одводио до јаме Понори и стрељао и бацао у јаму дубине преко 200 метара. Та јама Понори је удаљена 2 км од села Миљевина.


Припадници 10. херцеговачке пролетерске бригаде

 

 

 

СВЕДОЧЕЊА

Миленко Мирков Вуковић из Миљевине, очевидац злочина о томе казива:

- "Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу. Данима се из јаме чуло запомагање недотучених...".

Миладин Кебара, такође очевидац бележи следеће:

- "Понор о коме је реч удаљен је од моје куће 1,5 км, дубок је око 200-300 метара. Када сам се приближио Понору угледао сам партизане изнад пута. Обзиром да је терен брдовит, изашао сам иза кривине, чуо пуцње из машинке, и угледао старшан призор.

Изнад пута који је поред саме јаме, падао је човек и повлачио још тројицу са собом. Нагиб је толико велики да је било довољно толико потезање да остали губе равнотежу и суноврате се у јаму. Из рупе се чуо страшан одјек пада. Када сам погледао испред, видео сам непрегледну колону поред пута – били су повезани по четворица један до другог. Челу колоне прилазе по два партизана, одсјецају од колоне прву четворицу и нареде им да стану изнад јаме; пуцањ из машинке два партизана која то врше у седећем стању, одјек из јаме и све поново.

Већина побијених била је испод 20 година, готово сви сељачка дјеца у српским опанцима, сукненим оделима.

Били су то ненаоружани младићи, који су пошли са четницима да би се склонили од комунистичке насилне мобилизације. Многи од њих нису ишли на север, када су јануара 1945. последње четничке колоне напустиле ове крајеве, већ су их ту сво време чувале српске фамилије...

Партизани који су вршили ове егзакуције били су муслиманске националности и псовале су им српску мајку. Лешева није било само у јами Понор, већ и свуда около...".



Новак Станојевић, фочански православни свештеник, сведочи да је у овој области убијала и 10. херцеговачка бригада:

- "Доживео сам дане месеца маја када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче-Зеленгоре-Миљевине-Калиновика и када је Дрина била пуна лешева. Ноћу између 17. и 18. маја 1945. у селу Оцркављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић и ђакон Бошко Живадиновић…

Био сам над јамом о којој пише Вуковић, у селу Будњу код Миљевине. Опајао сам многе гробове у које су, већином саме жене, сахрањивале по 30 и више лешева. Било је међу њима свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном требнику било је написано: 'Данас, 24. маја 1945. убили смо попа издајника – III батаљон 10. херцеговачке бригаде'…

 

 

 

ПОСЛЕ ЗЛОЧИНА

Након завршетка рата затрпана јеловом грађом из оближњег рудника, како би се зауставио смрад распадајућих тијела који је долазио из јаме Понор.

После јаме Понор, највеће стратиште тог пролећа у Босни и Херцеговини било је Сарајево. Заробљеници, четници и цивили, стрељани су сваке ноћи, углавном крај врела реке Босне.

За целу Босанску голготу није познато име ма ког рањеног или болесног четника који је пао у руке комунистима, а да је преживео. Попис убијених четника из Србије, као и цивила који су их пратили, за никада није сачињен.  

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Тек почетком 21. века дошло је до идеје да се код јаме Понори, код Миљевине направи достојан споменик. Ову идеју покренуо је локални одбор бораца ВРС из босанско-херцеговачког рата 1990-их, који су желели да ступе у контакт са родбином убијених и да кажу да то нису урадили Фочаци, већ партизани из других крајева.

Направљен је за сада само један спомен крст, али је фочански одбор БОРС-а, конурисао код институција Републике Српске да се ту направи достојан споменик који ће сваком путнику сведочити о трагедији која се десила на крају Другог светског рата.

Полагање венаца и парастос за погинуле се служи углавном о Видовдану, када долази неколико стотина родољуба на то место.

2015. године у јами Понори су почела истраживања у самој јами од стручњака спелеолога, који су налазили на кости жртава.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links