У 117. емисији је гостовао Петар Вуковић, предсједник Уједињеног Равногорског покрета Црне Горе.
Петар Вуковић је рођен 1972. године у Подгорици гдје је одрастао и школовао се. Почетком 1991. године одлази на одслужење редовног војног рока у ЈНА у ШРО у Билећи. Током Отаџбинских ратова деведесетих година 20. вијека на јужнославенском простору бива добровољац више пута, како у РСК, тако и у Босни и на Косову и Метохији. Од Бранивоја Јевтовића је добио титулу четничког војводе.
Деценијама се бави истраживањима о догађањима и ликовима из наше релативно блиске историје, а тиче се Србске Спарте тј. Црне Горе.
Наиме, током Другог свјетског рата комунистички активисти предвођени Мошом Пијадом, Иваном Милутиновићем, Митром Бакићем су од Политбироа КПЈ добили наређење да уклоне све потенцијалне противнике социјалистичке револуције. Ово је био монструозни план осмишљен у највишим круговима Коминтерне (у Москви), са циљем обезглављивања Православља и црногорских Срба као стуба васколиког Србства.
Прве двије ратне године, комунистички прваци су вршили злодјела и убиства, али прикривено и не толико масовно, јер су хтјели да свој коначни циљ држе у тајности. Додуше, њихова бројност, па чак и стручни војни кадар је био врло слабашан. Већина краљевих официра се прикључила Југославенској Војсци у Отаџбини, под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића.
Како је вријеме одмицало, Хитлерова коалициија тј. Трећи Рајх је губио битке на свим фронтовима, тако да се средином 1943. године почео надзирати побједник. Управо је то био окидач високим дужносницима КПЈ у Црној Гори који су отпочели масовне ликвидације домаћина, интелигенције, православних свештеника, заправо политичких противника и то на веома бруталан начин, говори Вуковић.
Мноштво жртава је одвођено на опасне и неприступачне локације, ликвидиране и бацане су у крашке јаме велике дубине. Једна од најпознатијих јесте Котор јама код Никшића. Само на том мјесту је преко 300 жртава што живих, што мртвих убачено. Црна тројка која је руководила овим тихим ликвидацијама била је: Милован Ђилас, Саво Ковачевић и Радоје Дакић.
На тлу Црне Горе током 1944-1945 терор се појачавао из дана у дан, како наводи Вуковић. Титови партизани су по налогу врха КПЈ вршили масовне ликвидације без суђења, већ су без законских норми вршили свирепа злодјела називајући то уклањање "народних непријатеља". Сам крај Другог свјетског рата СПЦ је на тлу Црне Горе односно Митрополији црногорско-приморској имала свега шест свештеника, док их је убијено скоро 200.
Након Другог свјетског рата о свим овим ужасним злочинима се морало ћутати јер су агенти ОЗНЕ (касније УДБЕ) прогонили свакога ко би јавно потенцирао ове приче. На врло бруталан начин су растјеривали рођаке који би долазили на стратишта и палили свијеће. Да би их зауставили у овом науму, педесетих година 20. стољећа мноштво јама "голубинки" је забетонирано, без да су кости мученика извађене.
Комунистички зликовци су на Ловћену 1974. срушили Његошеву капелу, желећи да сломе дух црногорских Срба. То је први пут да је завјет православног владике погажен.
Јован Маркуш, Тадија Бошковић и још неколико публициста са простора Црне Горе су успјели седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека да записују оно што су многи несрећни људи причали у тајности, а то су локације јама и како их пронаћи, имена жртава, мјесто одакле су довођени, као и имена злогласних јамара који су вршили морбидне егзакуције. Растурањем југославенске федерације 1990-их година, ове теме полако излазе на видјело и мало више се могло причати о томе без шапата.
Међутим, успоставом диктаторског режима Мила Ђукановића 1996. долази до стварања антисрбске климе и страховладе у Црној Гори, што је значило да стратишта и јаме поново прекрива мрак. Власти ДПС су деценијама системски вршили опструкцију кроз институције и медије, игноришући историјске чињенице и непобитне доказе за које су људи били спремни да свједоче, како наводи Вуковић. Откривањем пуне истине мноштво тога би се морало промјенити у Црној Гори, почевши од школских уџбеника, наратива и агенде о Другом свјетском рату, као и аксиома да су комунистички активисти били злочинци, а не "ослободиоци", како се деценијама покушава маниуплаторски приказати јавности.
Сам Петар Вуковић је у емисији Разбуђивање донео драгоцјену документацију, која је добрим дијелом предата Специјалном државном тужилаштву Црне Горе прије неколико година, али и даље влада закон ћутања и игнорисања. Једноставно, све полуге власти и даље контролишу особе које желе уништити Црну Гору.
Вуковић би требало да наредне године изда књигу о томе.