Други свјетски рат није донио само окупацију и комадање Краљевине Југославије од стране Сила осовина... него је започет крвави братоубилачки рат на нашим просторима који ни данас није донио у потпуности помирење, нити расвијетљавање тих догађања који су заробљени у мраку и магли више од осам деценија.

Панорама Горњег Поља код Никшића

Уједињењем свих радничких и социјалистичких удружења у Комунистичку партију Југославије је основана снажна политичка групација. Ово се десило само неколико мјесеци пошто је окончан Први свјетски рат тј. када је заживјела прва јужнославенска држава. Било је то у Београду 23. априла 1919. године. Недуго потом ова организација приступила је Трећој интернационали - Коминтерни, врховној комунистичкој организацији са сједиштем у Москви.

Коминтерна је формирана од Лењина и његових блиских сарадника са циљем да се цијели свијет уведе у "бескласно" друштво, тако што ће се изводити револуције и сламати монархистички режими у земљама гдје влада капитализам или чак феудализам. У том правцу дјеловања било је дозвољено све, ако треба и лагати, јер циљ оправдава средство. Такође, овдје се посебан моменат посвјећен пропаганди типа: класни непријатељ називан је "народни", а политички противници су називани "издајници", без обзира да ли су те оптужбе имале правноваљано упориште односно да ли су биле истините. 

Комунисти у Краљевини СХС су врло брзо све те наративе и начине дјеловања упили и међу својим сарадницима углавном млађе доби ширили колико год је то било могуће. Због распршивања непријатељске пропаганде и антидржавног рада, власти југославенске краљевине су забранили КПЈ. Међутим, комунисти су своје активности спроводили у илегали. Неријетко су хапшени и затварани јер су били врло провокатвини и наметљиви.

Често је слат новац од Коминтерне на југо-исток Европе и логистички подржаван рад КПЈ у тајности. Било је ово грубо мјешање Совјетског Савеза у унутрашња питања наше тадашње земље. Такође, позната је и чињеница, односно план да се по угледу на СССР оформи на Балкану слична држава, гдје би сем Југославије угурали: Албанију, Грчку и Бугарску, вјероватно и Румунију. Гесло Коминтерне је било: "Слаба Србија - јака Југославија!".

Започињањем Другог свјетског рата, односно агресија Хитлерове ратне машинерије на државе у централној и западној Европи, дошло је до радовања међу највишим руководством југославенских комуниста, јер су знали да ће тако (нај)лакше извести социјалистичку револуцију. Већ тада се могло наслутити да ће на локалном нивоу бити много људи који би се прије или касније супроставили револуцији и њеним тековинама. Вјеровали или не, али почело је тада још са прављењем спискова за одстрел. 

Иако су Врховни штаб ПОЈ и команда Равногорског покрета у Шумадији имали неку оружану сарадњу против окупатора у јесен 1941. која није била дугог вијека, то се показало врло брзо као лоше из простог разлога што идеолошки и политички су били на супротним странама. Док су комунисти заговарали револуцију тј. абдикацију и успостављање републике, то су припадници Југославенске Војске у Отаџбини (ЈВуО) жељели останак монархије и повратак краља Петра II Карађорђевића из Лондона, гдје је овај био под присмотром.

Како је вријеме одмицало, тако су комунисти спроводили терор над свима онима који нису њих здушно подржавали, по принципу: "Ако ниси са нама, онда си против нас!". Од десетина ликвидираних прешло се на стотине, касније и на хиљаде. С обзиром да су Срби били најбројинији на јужнославенском простору, онда је логично и да су баш ту биле жртве најмасовније.

Југославенски комунисти су сматрали србску буржоазију за свог највећег непријатеља. Знали су да управо они одржавају Светосавље, односно да су у више него добрим односима са СПЦ. Заправо СПЦ је њима озбиљно "чешкала нерве" и сматрали су да ће Србе најлакше пролетеризовати (уништити идентитет) ако сломе СПЦ. У прилог томе говори и стотине ликвидираних православних свештеника, како у ДСР, тако и годинама касније. Суровост кроз коју је СПЦ пролазила скоро пола вијека, заједно са вјерницима, владикама, монаштвом и (прото)јерејима тешко да се може описати.

Можда и најжешћа коминистича страховлада и агресија на све што има везе са Србством било је баш у Црној Гори. Разлог томе лежи у чињницама да је сама Црна Гора, односно дурмиторска Србадија дала за Србство веома много, ако не и највише од свих других србских земаља. Тако да је Политбиро Централног комитета КПЈ своје одане прваке упутио у Црну Гору по директиви Миоше Пијаде, са циљем "прочишћавања", односно елиминације угледних људи, имућних домаћина, православних свештеника, државни чиновници, бивши жандарми или краљевски официри. Просто да простије не може бити, знали су да ће им се такви људи прије или послије супроставити тј. у најмању руку ометати, јер су имали велико поштовање народа. Односно народ неће кренути "стазама револуције" коју је намислио "Дјечак са Сутле".

Руководство НОП у Црној Гори

Тако да вриједи поменути комунистичке злотворе у Црној Гори тј. Титове сљедбенике као што су:

1. Милован Ђилас (1911-1995), високи партијски функционер и главни "мозак" свих комунистичких акција на тлу Црне Горе.
    
2. Блажо Јовановић (1907-1976), Ђиласова "десна рука" и организатор акција на локалном нивоу.
    
3. Иван Милутиновић (1901-1944), особа од повјерења Тита, задужен за оперативно-информативну контролу акција у Црној Гори.
    
4. Митар Бакић (1908-1960), обласни партијски руководилац и руководилац извршења ликвидација, по одликама Пријеког суда.
    
5. Арсо Јовановић (1907-1948), начелник Врховног штаба ПОЈ и организатор оружаних акција, имао је формално војно образовање.
    
6. Пеко Дапчевић (1913-1999), заповједник Прве армије и сматран је за "ударну песницу" партизанске гериле.
    

Како је територија Црне Горе већином прожета са брдско-планинским крајевима, односно припада динарском горју, то су главни наредбодавци ликвидација из редова Политбироа наређивали егзакуторима (јамарима) да жртве бацају у дубоке крашке јаме. Рачунало се да ће ту мртви и живи скончати, те да ће временом њихови лешеви иструлити, како не би било доказа да се десио злочин, самим тиме нити оних који би одговарали за тако нешто. Било је ово једно од најужаснијих доба у историји Црне Горе које се може мјерити са Инквизицијом Римокатоличке цркве у Средњем вијеку, јер је ударао брат на брата, кум на кума, сестра на сестру, син на оца, комшија на комшију... само зато што су морали да се докажу оданост партији.

Једна од таквих јама у Црној Гори гдје су довођени Срби, највише са територије Никшића и сусједних мјеста, била је и Котор јама. Овај назив је добила, јер је прва жртва била из Котора. Налази се у селу Горње Поље, у засеоку Дубраве, на локацији познатој као Кул(ин)а. Овјде је врло неприступачан терен, тако да џелати су врло добро знали зашто оваква злодјела извршавају.

Управо у тој Котор јами убачено је више стотина тијела, а недовршене процијене говоре да је ту преко 360 људи насилно убачено тј. убијено на најстрашније начине. Прва жртва био је радник Јово А. Лазаревић убачен почетком новембра 1941. године. Касније су становници читаве никшићке општине довођени, као и сусједних општина... али исто тако и Срби из Пиве, Дробњака, Пипера, Васојевића, итд.

Вриједи рећи ово. Мноштво жртава Котор јаме је било осуђено од Пријеког суда гдје су одлуке "у име народа" доносили:

• Сава Ковачевић звани "Диздар"
• Радоје Дакић звани "Брко"
• Милован Ђилас

Они су често говорили између себе: "Да га пошаљемо у Котор?"... Ово је значило да жртву баце у јаму дубине преко 30 метара, фактички не постоји шанса да преживи или се извуче. Сама јама је била окружена даноноћном стражом и није свако могао да јој приђе, чак ни од фамилије. Свједочења локалних пастира јасно говоре да су се одатле чули много пута чули крици и запомагања недужних жртава.

Треба рећи и ово, у Горњем Пољу је током 1943-1944 био један партизански одред са штабом, који је у тајности вршио ликвидације по налогу Пријеког суда. Свештенику Васу Поповићу је лично Сава Ковачевић је нудио поклоњење живота, ако пређе на његову страну, али је овај одбио.

Квартет за уклањање "народних" непријатеља
Милутиновић, Ђилас, Бакић и Ковачевић

Деценијама након ДСР, о Котор јами и другим масовним гробницама у Црној Горе морало се ћутати, јер су комунистичке власти прогонили све оне који би јавно причали о злодјелима које су вршили Титови партизани усљедило би: хапшење, премлаћивање, отказ, убиства...итд. Сама Котор јама није забетонирана, као већина других јама педесетих и шездесетих година, већ су на њу стављене бетонске плоче и камене громаде које се тешко помјерају. Први помени оваквих стратишта су усљедили тек деведесетих година 20. вијека, када је СФРЈ нестала у крвавим грађанско-вјерским ратовима. 

Старији људи у селу Горње Поље говоре да јама Котор није једина у њиховом мјесту, већ да је најпознатија, али да у њиховој "авлији" постојо још најмање три, тачније да број жртава у том селу иде и до 1.000. Међутим, ако се додају и друге општне у Црној Гори, гдје су бацани Срби, као и православни свештеници, јасно је о каквом бестијалном злочину је ријеч, тачније о УЗП - удруженом злочиначком подухвату, са геноцидним најмјерама.

Осамостаљењем Црне Горе средином 2006. власт ДПС је прихватила Европску конвенцију о незастаријевању ратних злочина која је усвојена још 1974. године. Међутим, у највећем броју случајева, гдје су жртве били Срби, православни свештеници, овај закон се углавном игнорисао.

Први који је Котор јаму истражио уз помоћ специјалне камере јесте Жељко Шапурић, новинар подгоричког листа "Дан". Било је то фебруара 2018. године. Он је послао дописе и фотографије на којима су се могло видјети људске кости, лобање, дијелови гардеробе и личне ствари жртава. Надлежне институције у првом реду Специјално државно тужилаштво (СДТ) Црне Горе, иако су имали све неопходне доказе, нису се уистину превише бавили са овим случајем. Заправо, трпили су политичке притиске од власти, јер би откривањем пуне истине, мозаик Другог свјетског рата умногоме био промјењен. Тачније, видјело би се да су "ослободиоци" заправо били крволоци и монструозне убице.

Мјештани тј. парохијани православне цркве Св. Јоакима и Ане су формирали посебан тим људи - Црквени одбор на Видровану, који ће у садејству са МУП и СДТ заједно истраживати јаме безданице на њиховом подручју. Одлучено је да се приликом сваке ексхумације буде присутан неко од Црквеног одбора, како не би било злоупотреба. Такође су власти у Подгорици обавјештене да ако се не изврши акција вађења костију, да ће Црквени одбор Горњепољски то учинити.

Крајем 20. вијека, у парохију Горњопољску, у саставу Никшићко-будимљанске епархије долази протојереј-ставрофор Драган Крушић. Он је насљедио пароха Богдана Радуловића, који је имао само дио приче о тим страдањима, остало је требало да чује од парохијана, али су они и даље били у страху због могућих посљедица. Чудно је то што о. Драгана никада нико од фамилије или потомака жртава није тражио или назвао да се распита о свом рођаку. Вјероватно да је ту страх био још већи. Отац Драган Крушић је први парох који је над јамом Котор, одслужио парастос и организовао молитвено сјећање са вјерницима.

ИМЕНА ПОЗНАТИХ ЖРТАВА

1. Ристо Бјелетић из Грахова,
2. Ристо Бјелица из Убала, општина вучедолска,
3. Радоје Благојевић из Кочана код Никшића,
4. Милета Божић из Милочана,
5. Јошо Бојанић из Дуге код Видрована,
6. Јакша Бурић из Заграда код Даниловграда,
7. Милисав – Миња из Вишњића Дола,
8. Момчило Вишњих из Вишњића Дола,
9. Душан Војиновић, родом са Кордуна,
10. Борислав Вучуровић из Злоступа,
11. Новак Ђурђевац из Лукова,
12. Михајло Ковачевић из Трепача,
13. Обрад Кокољ из Плужина,
14. Јакша Костић из Жупе никшићке,
15. Блажо – Бањо Крулановић из Кута,
16. Анђа и Крстиња Крушчић из Драгове Луке,
17. Јован Лажетић из Гацка,
18. Данило Мартиновић из Голубоваца код Подгорице,
19. Чедомир Милић из Мостара,
20. Михаило Мићуновић из Трепача,
21. Васо Поповић из села Цркавице,
22. Васо П. Поповић из Баошића,
23. Михаило Поповић из Мокре Њиве код Никшића,
24. Блажо Турчиновић из Заврха
25. Миливоје Турчиновић из села Гредице код Кочана.

Тек крајем априла 2026. године, скупштина општине Никшић донијела је "тијесном већином" одлуку о изградњи спомен-обијљежја на мјесту страдања, односно испод Котор јаме, на локалитету Дубраве у селу Горње Поље. Како је наведено у саопштењу, ово је људски чин који је уједно и дуг према невиним жртвама које су партизани изводили из кућа или киднаповали са њихових имања и одводили на стратишта.

СДТ и даље није у поптупности истражио "садржај" ове јаме безданице... сами видите зашто.

Написа: Чуле
27.04.2026.