Бројна свједочанства говоре о ужасима у јасеновачком систему логора у НДХ. Звјерске ликвидације и несхватљива тортура усташа над недужним људима, били су свакодневица заточеника „фабрике ужаса“.

Слободан Грујичић и Даница Праштало успјели су да преживе јасеновачку голготу. Тешку успомену на муке из логорашких дана, кажу, памтиће док су живи.

– У логору није пуцала пушка, него се само чуо крик, јаук, и бацање тијела у Саву – присјећа се Слободан Грујичић, из Машића код Градишке.

Слике јасеновачког ужаса и данас су живе у очима Слободана Грујичића, из села Машићи. Као четворогодишњак гледао је како усташе камама, маљевима и ножевима убијају хиљаде недужних. И сам је у логору изгубио своје најближе.

– Изјутра су ишла колица, онај мали платонић, ухвате за ноге и руке, баци ту, и онда у ријеку тамо баци и готово. То је била сахрана овдје – прича о страхотама логора старина Слободан.

Тешка успомена на голготу кроз коју је прошла као деветогодишња дјевојчица, након више од седам деценија прогони и Даницу Праштало, из села Агинци код Козарске Дубице. Са мајком, братом и двије сестре, у Јасеновац је допремљена у сточном вагону. Четири мјесеца проведена у логору памти по глади, жеђи и звјерским мучењима, којима је и она била изложена.

– Они су нас поскидали голе. И кажу, лези Српче и гледај у сунце, док ти очи не побијеле. Ја и сада имам по тијелу тих рана – истиче Даница Праштало.

За разлику од њих, који су тек пуком срећом преживјели, већина логораша у Доњој Градини окончала је живот.
– Пољубио сам онај тамо крст. Ако будем могао доћи ћу и сљедеће године овим својим вршњацима чије кости овдје леже. И онима који леже у Сави и онима који леже у Купи, који су убачени и нису ни сахрањени – истиче Слободан Грујичић.

Све је мање оних који данас могу да посвједоче о јасеновачким ужасима. И сви они имају само једну жељу – да се овакво зло никада не понови.
 

Извор: РТРС
05.05.2019