На путу ка овом гробу сам поверовао у Бога.

Ово је гроб моје прабаке у селу Дервиши поред градића Босански Нови.

Чувала је мог брата и мене кад смо били деца и нас двојица смо је звали Баба Стара. Јованка је прошла Јасеновачку индустрију смрти са петоро деце након што су јој мужа, мог прадеду, убиле усташе на кућном прагу. Троје деце је преживело логор страве и ужаса, али је по изласку једног од дечака убила муња баш ту у Дервишима. Други ће постати мој деда Милан, чувени "бандераш" и шахиста који је имао прву фолксваген "Бубу" у Босанском Новом.

Од Јованке сам научио шта је молитва.

Она би се сваке ноћи пред спавање покривала ћебетом преко главе и нешто мрмљала што ја као дете нисам разумео. Пошто ме Бог дао оваквог какав јесам, наравно да сам је питао: "Шта ти то, баба стара, радиш?".

"Молим се Богу, сине", рекла ми је нежно и кроз благи осмех. То је прво помињање Бога у мом животу.

Наша породица је напустила Босански Нови, давне 1987. и дошла у Ковиљ (Банат) јер је мој отац Илија добио понуду за посао, али смо брат и ја долазили на распусте у Босански Нови.

Последњи сусрет са њом је био 1991. године када смо породично дошли. Тада су увелико пушке пуцале у суседној СР Хрватској. Већ сам ушао у ауто, али ме позвала да изађем да се поздравимо.
"Шта ме", рекох јој,"извлачиш из аута кад се видимо ускоро".
"Нећемо се ми, сине, више видети. Дођи да се поздравимо...".

И, тако је и било.

У Босни је почео грађански рат следеће пролеће, а она се 1993. нешто кратко разболела, пала у кревет и у једном моменту позвала своју снају, моју бабу Мару, моју Огњену Марију, да јој се захвали што је неговала.

"Хвала ти, ћери, што си ме неговала. Моје је време дошло и ја ћу сад умрети. Ти изађи сад, па дођи опет за једно пола сата...". Упокојила се у 88. години живота.

На сахрану 1993. нисам могао доћи, али јесам дошао чим је наступио мир.

И прва ствар након што сам дошао у Босански Нови била је да одем горе код ње.

Промашио сам у први мах скретање ка гробљу и, кад сам то схватио, трком кренуо назад кроз сузе говорећи: "Ево ме, Баба Стара..."

И, тад се десило. Само сам прошао, ушао у нешто чега у први мах нисам био ни свестан. Ја нисам интелектом, ни васпитањем дошао до Бога. Утрчао сам са сузама у очима идући на овај гроб који је на слици...

Аутор: Давор Сантрач
22.06.2025.