Велиш да ти диваним о тијем временима.

Е, очињи мој виду, крвава су то и зла времена била да се здравом чо'еку диже коса на глави од зла које су нам почињели они, на нашу несрећу прве наше комшије.

Што се вели, цјели смо живот с' њима заједно вјековали, ко се нада да ће се повампирити за неки дан и тако угурисати на нејач, горе од свакије звјери.

Него да ти кренем од почетка.

Послије смрти Краља Александра Карађорђевића у Марсељу, неки Хрвати из села која су међила са српским селима су и тада пљували и свашта нечојечно диванили Србима. Без икаква повода и нужде.

А кад нам пропаде држава априла 1941 године и завлада нова хрватска власт, почело је најцрње доба за српски народ Ливањског поља, граховског среза и до Дрвара.

Ту ти усташе нису гледале мушко, женско, старо или младо. Већ су листом ишли и таманили само ако си Србин и ако се крсти са три прста. И што је најгоре, усташа испрва и није било, већ су то зло перили обични људи, сељаци. Тако су и у Челебићу код школе поватали доста Срба Челебићана и поклали и побили, дјеци главе од зидове школе лупали, исти Хрвати, прве комшије из Ћаића, првога села што међи са Челебићом. И у Доњим Рујанима је исто било.

Јаме Равни Долац и Бикушу су напунили управо прве комшије. То да запамтиш, не велим ја да су усташе невине биле, али зло су на нашем крају испрва радили домаћи људи, комшије и то мора да се зна.

Усташе су биле у сеоским жандармеријама и у градовима. Њихов задатак је био да обезглаве српски народ. Да побију паметне и виђене људе. Тако су у јуну мјесецу 1941. уватили и уз највеће муке побили и поклали свештенике:

• граховске: Дамјана Штрбца и Јована Зеца,
• гламочке, Симу Бањца и Мирка Стојисављевића,
• дрварске, Милана Бањца, Милана Голубовића, Ристу Јелачића и Илију Додика...
• ливањске, Ристу Ћатића и Косту Станишића.

Понајгоре од свију је проша поп Будимир Илија којему су неки Хрвати савјетовали да се склони јер ће бити убијен. Он, добри, поп нит се склањо нити бјежао. Већ је реко да он, српски поп мора да страда први прије икога. Њему су усташе изломили све и једну кост и тако сломљена и убијена бацили у јаму на Велебиту као и остале попове.

Кад су народ обезглавили и попове побили, средином јула је почело клање што веле писмени људи, геноцид, над обичнијем народом. То што је рађено, ни у најцрњему сну нико није мога замислити.

Само ако се знало да си Србин и православац, мора си бити убијен.

Спасити те није могла ни света Богомајка. Учени људи данас пребрајају побијене и уморене Србе овога краја, неки веле, око двије иљаде, неки више неки мање, а мени је јопе најжалије оне невине дјеце која нијесу за себе честито ни знала а побијена су на правди Бога.

Село Голињево, тамо иза Ливна, су до задње главе поклали, нико жив умака није. Двије стотине из једног презимена су поклали и бацили у јаму Тушницу. А таквије примјера је колико хоћеш, да је страва о том и диванити.

Бог сами зна докле би траја тај покољ, да се одважнији људи нису организовали па што су пушака и друге спреме имали и дигли се на устанак. Тада су сви били устаници, послије су се подјелили на четнике и партизане, јађана нам мајка наша.

Мјесто да се боре и кољу са нашијем вјековнијем душманима они су окренили пушке противу комшија, рођака, противу рођене браће.

Него да утувиш, очињи мој виду, ја не велим да су сви Хрвати злочинци и звијери... Не дај Боже, али исто тако ниједноме не пише не челу да је добар чо'јек, а ти да испитујеш ко је добар, а ко лош па у неком несрећном времену да то платиш главом, немој.

Боље ти се од њих држати на опрезу и вјеровати им само онда кад држиш пушку преко крила, са метком у цијеви. Само тад.

Немања Зивлак
18.06.2020.