Доста угледних Срба вођено је одмах од почетка окупације Краљевине Југославије, још од Априлског рата 1941. у интернацију и то по правилу најпре у логоре у Албанију, а одатле су већином после превођени у Италију. Главно интернирање извршено је у марту и априлу 1942. године, нарочито из зборних места у Призрену и Приштини и потрајало је до новембра те године. 

Преводили су их у следеће логоре у Албанији: 

• Преза (северно од Тиране) 
• Пука (источно од Скадра)
• Порто Романо (код Драча)
• Каваја (јужно од Тиране)
• Бурел (код Тиране) 
• Тепа (брдо код Скадра)

Из Презе и Пуке интернирци су пребачени, у мају и јуну 1942. године, преко Драча и Палерма на острво Устику, које лежи далеко на пучини, северно од тог сицилијанског града, а један део и на острво Понцу; западно од Напуља. У јуну 1943. премештени су са Устике у град Падову, у северној Италији, где их је затекла капитулација Италије, затим су пуштени на слободу. 

По исказима сведока, режим у логорима и самој Италији био је доста добар; у онима у Албанији, где су управу вршили Италијани, већином сношљив; а врло рђав онде где су управу добили Арнаути.
 

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ПРИЗРЕНА

После тог општег прегледа, да видимо ствар мало изближе. 

Интернације Срба у Албанију, кажу студент Бранислав Лековац, као и трговац Живота Јовановић, оба из Призрена, отпочеле су непосредно после доласка италијанских трупа.
„Најпресу интернирани Владета Радивојевић, председник окружног суда; Радомир Стојковић, докторант права; Лепосава Стаменковић, општински чиновник; Таса Арсић, трговац и Јован Чемериковић, глутабџија – сви без видног разлога. Одведени су у Тирану и одатле у разне логоре по Албанији. Неки су се вратили у различито време, а неки остали до италијанске капитулације у септембру 1943. године“.

„Друга фаза интернирања српског становништва из Призрена почела је у марту 1942. Одвели су око 40 особа; као: свештенике Бранка Цуцуревића и Цветка Камперлића, 60-годишњег учитеља Јетру Папића, професора Арсенија Бркића, учитеља Цветка Жутаковића, наставника гимнастике Милоша Јовановића, судију Стевана Башића, чиновника црквеног суда Трифуна Патенковића, општинског чиновника Милоша Дојковића, апотекара Милована Лалића, питомца Војне Академије Миливоја Радивојевића и студенте: Жику Маниташевића, Мирка Чемерикића, Божидара Жутаковића. 

Они су одведени у Презу, а после неки и у Пуку; после два месеца упућени су преко Барија на острва Понцу и Устику. 

Стари учитељ умро је на Устици; за мали део не зна се, а највише их се вратило кући после италијанске капитулације. У току лета 1942. године извршено је ново хапшење тј. рација на Србе у Призрену. Они су тешко тучени у затвору „Квестуре“ (Полиције) у згради католичке богословије. Стављали су некима клин под нокте и врела јаја под пазухо. После десет дана мучења сви су преведени у Тирану, где је један део помро; други део вратио се после италијанске капитулације. 

У новембру 1942. ухапшено је 25 Срба у Призрену, међу њима и горња два сведока; тучени су и мучени у окружном затвору од стране Италијана (како је то раније описано). Држали су их у затвору 4,5 месеца. 

На 1. априла 1943. нас 25 одведени смо, повезани у ланце, камионом Преко Скадра у логор Порто Романо, 7 км од Драча. Логор је имао шетст барака, ограђених жицом, са привезаним псима и са бункерима. У логору је било око 900 Срба, од којих само из околине Гњилана око 600... остали су били од Призрена, Урошевца, Приштине, Пећи и Липљана. 

Администрација је била чисто италијанска. Хигијенских услова никакве врсте у логору није било, воде смо имали премало и за пиће, тако да се није могло ни говорити о евентуалном купању или прању. Гамади сваке врсте, особито вашију, било је много. Храна у логору била је врло лоша: добивали смо по 120 грама хлеба дневно, неки затвореници падали су у несвест од глади“. 

„У томе логору остали смо до 16. септембра 1943. а тада смо пуштени кућама, осим оних из Гњилана, којих је, како рекосмо, било око 600. Све несретнике повезли су за Трст. Брод је, како смо сазнали, потопљен у Јадранском мору и они су изгинули или се подавили том приликом. Ово смо дознали у марту 1944. у Урошевцу од неколицине између њих који су спашени.

О споменутом интернирању 40 Срба имамо исказ једног између њих, свештеника Бранка Цуцуревића, кога су, болесног, повели из постеље, 6. марта 1942. Одведени су најпре у Презу, после два месеца у Пуку.
„Ту нас је, каже сведок, било 334. Нисмо ништа радили. Логор је имао бараке, у свакој по 100 људи. Испочетка смо спавали на голим даскама пода, а како су бараке прокишњавале, то смо понекад лежали у води и бивали смо принуђени да у бараки правимо шаторе, чак смо и нужду тамо вршили испочетка. Дневно смо добивали по 150 грама хлеба, за доручак шољу кафе, за ручак макароне, за вечеру парче сира“. 

То стање погоршало се кад су Италијани препустили команду албанској фашистичкој Милицији, састављеној од бивших југословенских војника и подофицира, унапређених у албанске официре. Почело је нестајати новаца и пакета које је слала родбина; чувари су ствари из пакета често продавали интернирцима.

ЛОГОРИ ЗА СРБЕ У ИТАЛИЈИ

Дана 15. јуна 1943. преведени су у луку Бари, као зборно место југословенских интернираца са разних страна. После краћег боравка у прљавим затворима пребачени су на Устику. Ту је било најпре око 600 Срба, Хрвата и Словенаца и близу 1.500 Италијана. Број Југословена повећавао се после, нарочито Словенаца. 

Становало се у баракама или приватним зградама, а кретање је било потпуно слободно од 7 до 19 часова. Новац од куће могао се примати лично на пошти, па се развило и трговање са месним становништвом. 

 Дана 15. јула 1943. премештају их у град Падову, у логор звани „Киеза Нуова“ – Нова црква. Огромне касарне од 6 зграда, лепо уређене. Ту се нашло 2.500 Југословена, највише Словенаца, неких 130 Срба активних и резервних официра и више цивила. Сведок спомиње неколико интернираца по имену: капетана бојног брода Марушића, Загољуба Лајића, помоћног капетана, жандарског мајора Росића, санитетског мајора Бабца, лекара Слепчевића, капетане: Александра Стошића, Ђурића, Боривоја Милојковића, Душана Вукочевића, Бауша Баушића, поручнике: Антонија Петровића, Ранђеловића, Марка Ђукановића, и поморске поручнике Благоја Ишћумлића и Стипенића; па професоре: Винка Руса и Владимира Регари, уредника „Љубљанског јутра“. 

Сведок даље са похвалом истиче услуге које је интернирцима чинио падовански бискуп Карло Аугуст преко својих свештеника, као и вредну помоћ војног свештеника поручника Кристијана Коцијанчића, рођеног Словенца. Др Милош Каровић, лекар из Шибеника, приложио је 5.000 лира за најоскудније из Јужне Србије и осим тога је помагао многима, особито свештеницима. По причању, раније је био режим у том логору доста тежак, било је чак и случајева умирања од глади, али од 25. јула 1943. поступак се поправио у сваком погледу. Дана 10. септембра 1943. (два дана по капитулацији Италије), команду су преузели Немци и упутили интернирце кућама.

Сведок Петко Ракочевић, учитељ из Приштине, прича како су њега са групом Срба, махом официра из Приштине, у свему 28 људи, затворили и упутили преко Кукеша камионима у Скадар 5. марта 1942. а следећег дана довезли у логор Презу, удаљено 15 км од Тиране. Тамо је било 450 Срба из разних области италијанске окупације, међу њима и 20 жена Српкиња од Пећи, одвојених у посебној жици. 

Становали су у великим шаторима. Храна је била добра: 400 грама хлеба, ујутру црна кава, за ручак и за вечеру пиринач с макаронима или пасуљом; поступак строг али човечан. На 20. април 1943. премештено их је 300 у логор Пуку. Било их је ту свега око 350 од Косова и Метохије; жена није било. Имали су дрвене бараке и кревете напуњене сламом. 

„Око 10. маја 1942. – наставља сведок – преузели су управу логора у Пуку албански фашисти, једино је главни командант био италијански мајор. Од тада је у логору било знатно лошије. Храна врло лоша и недовољна. Добивали смо само 100 грама кукурузног хлеба, осим тога неку чорбу са мало макарона или пиринча. Трпели смо глад. И сам поступак Арнаута према нама био је врло лош. 

На сваком су нас кораку псовали, вређали и изазивали. Тукли нас нису, јер им то није дозвољавао италијански мајор. Пакете, које су нам слале наше породице од кућа, Арнаути су узимали себи, или храну из њих ноћу продавали интернирцима. По ноћи смо и нужду морали вршити у баракама, јер нису дали да излазимо“. 

На 11. јуни 1942. логор је испражњен. Камионима су одвезени у Драч, одатле лађом у Бари, па после возом за Палермо. Ту су смештени у стару казнионицу, поред многих затворених Италијана. Спавање на голу поду, храна једнанпут дневно уз 400 грама хлеба од измешаног брашна. Одатле их у групама пребацују на оток Устику, 60 км северно од Сицилије.

Устика је сури голи масив, са нешто мало смокава, велик око 5 км2, са 1.200 становника. Овде, каже сведок, раде само мушкарци, док жене по цео дан седе пред кућом. Ту се мало по мало искупило на 1.200 интернираних Југословена, од којих око 500 Срба; интернираних Италијана било је око 1.300. 

– Ноћивали смо, каже сведок, у каменим касарнама, званим „Камероне“, а дању се слободно кретали. Храну добивали у подне и у вече: боб, лећу, пиринач, понекад и кромпир. Осим тога по 150 грама хлеба и по две и по лире дневно, за које смо могли куповати хлеб, сапуна и шећера као следовање. Новац и пакете редовно су добивали преко поште, па су за тај новац докупљивали хлеба, сира, грожња, рибе и вина.
– Јула месеца 1943. вели сведок, логор је расформиран, а интернирци распоређени на разне стране. Једна група од 500 Југословена упућена је за Падову. Ту је, каже, било близу 3.000 Југословена, међу којима Срба врло мало и то махом официра и подофицира. Хрвати су били највише сељаци од Горског Котара и Далмације, Словенци највише од Љубљане и околине. 

Сведок се жали да је храна била недовољна иако су добивала 3 пута дневно, али и он хвали коректни поступак. Немци су 10. септембра 1943. разоружали италијанску стражу, а интернирце потрпали у два воза и отпремили.
 
 

ЛОГОР КЛОС

Јелена Валтеровић, матурант из Београда, даје податке о неким другим логорима. 

Она је са својим вереником, др Петром Јовановићем, затворена у Подгорици 25. априла 1942. а већ 17. маја те године опремљена са 200 жена и девојака одатле у Албанију, у логор код села Клоса, на 18 км од вароши Бурела и на 2 сата вожње од Тиране. 

Тај логор имао је 12 барака, 6 за мушкарце и 6 за жене је било око 600, највише из Црне Горе. Управник је био италијански мајор Корти, а стражу су држали италијански војници. Спавало се у дрвеним баракама на сламарицама. Храна 3 пута дневно, са 150 грама пшеничног хлеба, као и италијанска војска. Сваки је добио по 4 ћебета. Радило се није ништа, осим држања чистоће. 

Стигло је 1942. два пута по 300 пакета од Међународног Црвеног крста, са храном и одећом. Поступак управе коректан.

– Сведок спомиње по имену од својих другарица: Кустудић Јованку и Косару, Чупић Стану, Лаловић Василију, Ковачић Александру, све домаћице из Никшића; Вуковић Зору, дентисткињу из Старе Кањиже; Вујадиновић Јелицу, домаћицу из Подгорице. 

„У месецу фебруару 1943. – вели сведок – испражњен је логор у Клосу и ми смо премештени у велики логор који се налази у Бару у Црној Гори“. Она спомиње још следеће логоре: Кавају код Тиране, Тепу код Скадра, „Германију“ код Будве, логор за Јевреје код Тиране, логор за Албанце код Бурела, па већ познате логоре у Прези и Пуки.
 
Извор: Архив Синода СПЦ, 1947.

Текст је касније ушао у штампану књигу "Од Косова до Јадовна", аутора владике Атанасије Јевтића, која је први пут објављена 1988... а друго допуњено издање 1990. године.