Преминуо Антоније Ђурић, човек који сведочио шта Солунци говоре
(Сјеница, 21. јануар 1929. - Чачак, 15. август 2020.)

Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт 10, 28).

Антоније Ђурић, новинар, књижевник, историчар и публициста, носилац Ордена Светога Саве, аутор култне драме „Солунци говоре“, потресне књиге „Црвена куга“ и многих других, преминуо је 15. августа 2020. године у својој кући у Чачку.

Антоније Ђурић је рођен 21. јануара 1929. године у Сјеници. Гимназију је завршио у Ужицу. Као млад од стране комунистичког режима је осуђен и робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време кад и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, прота Сава Банковић и Борислав Пекић.

Био је човек чији је живот обележило трагање за истином, писање о њој на сурово искрен и директан начин и онда када је то значило „главу на пањ“ ставити... Биле су то године које су многима „појеле“ најбоље, златне дане живота, чудовишно их отцепивши од обичног, свакодневног, мирног проживљавања дана... Али, нису на свакоме такве борбе оставиле исти траг, исту рану... Антонију Ђурићу, приповедачу страхотног кала кроз који се српски живаљ вукао у данима без свитања и ноћима без сна, кроз два, светска рата, бол као да је попримао свесрпске размере, као да је на својим плећима понео сузе, ударце, камен, крв и метак сваког детета, младића, девојке, жене, мужика које је докачила или докрајчила страшна и тегобна ратна и послератна порођајна мука српског бића.

Године 2008. Антонију Ђурићу је уручено највише одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве. Том приликом Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је Антоније Ђурић сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног, што је посведочио не само уметничким радом него и животом.

Био је члан Удружења књижевника Србије. Имао је редовну месечну колумну у листу „Србија“ из Канаде и радио је као сарадник „Српских новина“ из Чикага, као и Православља, новина Српске Патријаршије.

По његовој култној драми „Солунци говоре“ направљен је истоимени телевизијски филм 1990. године, а он је био сценариста филма. Ђурићева дела су „Солунци говоре“, „Крај Мораве долина наде“, „За част отаџбине“, „Обавештајац каплар Милоје“, „Жене Солунци говоре“, „По заповести Србије“, „Равногорци говоре“, „Црвена куга“ (три тома), „Јуриш у поробљену отаџбину“, „Топлички устанак“ и многа друга.

О његовој књизи „Црвена куга“ у којој се на упечатљив начин говори о комунистичким злочинима и непочинствима, о томе како су комунисти сатирали духовно и физичко биће српског народа, монтираним суђењима, тамничком тортуром и масовним стрељањима, Душан Ковачевић је рекао:

„Имао сам осећање док сам читао књигу Антонија Ђурића да бих волео да то није истина. Неке делове сам читао по два пута, јер сам мислио да их нисам разумео читајући први пут. Једноставно говорећи, ова књига мртвих ми личи на ручни споменик. Пошто споменика нема свако ће узети ту књигу и носити је са собом. То је од папира, није од камена, али су ту уписана имена оних којих треба да се сећамо.“

И поред тога што је за свог живота Антоније Ђурић од комунистичког система био скрајнут он је ушао у антологију српских писаца и српских величина. Од Антонија се могло доста научити и на њега се у много чему угледати. Био је и остао пример непоклека и један од ретких људи који није узмицао пред проблемима нити се од њих склањао. Као човек који је био увек спреман да помогне другом, Антоније ће остати у сећању многих који ће узносити молитве Господу да га Он, коме је верно и предано служио, сачува у свом вечном памћењу.

Аутор: С. Крупниковић
Извор: Сајт СПЦ
18.08.2020.