Штипско-љуботенски масакр је назив за масовно убиство србских рањених војника током Великог рата у централним деловима Вардарске Македоније, од стране бугарских паравојних снага - ВМРО.

Након што је отпочела Тројна инвазија против Краљевине Србије, од стране Немачке, Бугарске и Аустроугарске, у јесен 1915. године, бугарска војска са две армије извршила је окупацију Тимочке Крајине, Вардарске Македоније, источног дела Косова и јужне Метохије, као и јужноморавског региона. На тим подручјима Бугари су спроводили етничко чишћење великих размера.

У градској болници у Штипу, бугарске комите су ушли наоружани и киднаповали Србе тј. 120 војника - рањеника. Све њих су одвели до Љуботена, који се налази јужно од града, те извршили сурова убиства, супротно Међународним конвенцијама о рату. Злочинцима је командовао Александар Протогеров и Тодор Александров.

Овакав монструозни злочин Бугари нису сматрали да је уопште злочин, јер су говорили да је то део Бугарске те да имају право да раде код себе шта хоће.

За овај злочин никада нико није одговарао, јер је Бугарска имала једну фарсу од суђења, где је оптужено свега три особе, две погубљене, да би се годинама касније испоставило да је све то била лаж.

ПРЕТХОДНИЦА

Аустроугарска је злоупотребила Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године и оптужила Краљевину Србију за умешаност у убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Пошто је Јулски ултиматум одбијен, Бечки двор шаље две армије око 250.000 солдата у Посавину и Подриње, са циљем покоравања Србије. Главнокомандујући је био босанско-херцеговачки гувернер и генерал Оскар Поћорек.

Војска Аустроугарске је у јесен 1914. имала три жестока удара (Цер, Дрина и Колубара) на балканском фронту који су се неуспешно завршили па су њени пукови у паници и нереду бежали ка Босни, док је Србска војска овенчана славом уживала у победама које су одјекнуле широм света.

Зима те године је довела до привременог затишија и прегруписавања снага. Тачније, Хабзбуршка монархија је морала узети помоћ Немачке, а бугарском краљу су понуђени моравски и вардарски делови Србије, што је он одмах прихватио и тако се ставио на страну Централних сила.

Министар војни Неиденоф и премијер Васил Радославов

Почетком октобра 1915. на Србију је покренута Тројна инвазија са милион војника, тачније немачке и аустроугарске снаге нападају са запада и и севера, док са истока крећу Бугари. Циљ је био да се онемогући пролазак Србској војсци кроз вардарску удолину ка Грчкој... Србске снаге су промениле правац и кренуле преко албанских гора, све до Јонског мора.

Бугарски пукови су одмах по уласку на тло Краљевине Србије почели да пљачкају, убијају цивиле, силују жене, пале и руше куће, скрнаве и демолирају православне храмове... уклањане су све табле и натписи на србском језику, док су свештеници СПЦ хапшени, а уместо њих су довођени бугарски. Исто важи и за учитеље у школама.

ЗЛОЧИН

Бугарски окупатори су без милости према било коме, дошавши на тло Краљевине Србије, почели са зверским покољима над невиним цивилима, поготово према онима који су могли организовати и пружити било какав отпор. Заузевши територију Општине Штип, бугарски војници из 3. бригаде у саставу XI дивизије су почели са означавањем "сумњивих": људи, кућа, локала.

Злочинци окупљени око терористичке организације ВМРО - ткз. Унутрашња македонска револуционарна организација су под командом Александра Протогерова у сарадњи са ИМРО - ткз. Интернационална мак. револуц. организација, којом је командовао Тодор Александров, почели су са пљачком и похаром свега што су могли да понесу. Они су одбијали да се повинују наређењима окупационе команде из Скопља.

Александров и Протогеров су са 250 својих наоружаних крволока упали у Градску болницу у Штипу, те је почео попис рањених србских војника. Сви су насилно одведени, тј. киднаповани под надзором официра Ивана Барља, команданта 11. бугарске дивизије у саставу Друге армије Војске Бугарске.

На ободима села Љуботен, Барљо је надзирао стрељање свих 120 Срба, рањених војника. Ниједан није преживео.

Ту су жртве и покопане, у масовну гробницу, без икакве ознаке да се ту десио.

ПОСЛЕДИЦЕ

Овакве масакре бугарски војници су спороводили и у другим крајевима окупиране терирорије србске краљевине, поготово у долини Вардара, охридско-дебарском крају, јер су сматрали да имају на то "историјско право", те да ће тиме најлакше та подручја бугаризовати и после уврстити у своје Бугарско царство.

Пробојем Солунског фронта септембра 1918. године Србска војска са Савезницима Антанте, слама у кратком року немачке и бугарске линије у Македонији, што доводи до капитулације Софије и избацивања Бугарске из рата. Ово је био велики успех, јер су Централне силе морале врло брзо дошле у тешку ситуацију које су и њих довеле до капитулације, односно завршетка Првог светског рата.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Код Париза на Версајској мировној конференцији крајем јуна 1919. године дошло је до признавања нових граница на европском континенту. Делегација новоформиране Краљевине СХС је презентовала извештај са документацијом др Арчибалда Рајса, швајцарског форензичара који је још од лета 1914. почео са прикупљањем доказа злочина над србским народом. Установљено је 32 начина убистава Срба.

Савезници су одбили да Бугарску адекватно казне, тиме што би морала 500 најокорелијих злочинаца да испоручи на Међународни суд правде, а који су починили страшне злочине над Србима. Бугарски правосудни органи су процесуирали само три особе, од чега су две наводно погубљене, а једна ослобођена. Ипак, откривено је да та два злочинца нису погубљена, већ да је њихова смрт лажирана.

Такође, иако је одређена вишемилионска ратна штета, коју је Бугарска морала да исплати Србији, никада није учињено. Штавише, документа показују да је исплаћено свега 40.000 долара, почетком 1920-их година. Касније је све заборављено.

Југославенске краљевске власти нису много мариле за обележавање стратишта и масовних гробница од стране бугарских окупатора у Великом рату. Обележено је свега неколицина, али већи део није никада. 

Иако је званична Софија још 24. јануара 1937. године потписала Акт о вечном пријатељству Југославије и Бугарске, све је то представљало вешту манипулацију, јер се бугарска елита већ тада спремала за нову окупацију Србије. Нарастајући нацизам у Немачкој и фашизам у Италији су дали нови полет бугарском цару Борису III да оствари сан својих предака.

Тако је и Софија у пролеће 1941. године приступила Тројном пакту, а већ 10. априла исте године бугарске јединице су кренуле у агресију на Краљевину Југославију односно комадање њене територије у садејству са СС дивизијама Трећег Рајха. Све оно што није завршено у Великом рату, сада је настављено још жешће и горе. Бугари су уништавали све што има било какве везе са Србима. Чак и након свршетка Другог светског рата, опет су Бугари одбацивали одговорност за геноцид над Србима.

ЗАКЉУЧАК

Љуботенска стрељања рањених војника представљају само једну карику геноцида над србским народом у Првом светском рату, од стране Бугара.

Бугарски владари на крилима своје елите су сматртали да са својим западним границама требају изаћи на Јадранско и Јонско море. У ту сврху хтели су да србску интелигенцију поубијају, а остали део народа да бугаризују. Заправо хтели су кроз такве акције да своју отаџбину начине балканском силом.

С обзиром да Западни Савезници, Француска и Енглеска нису марили за Србе, јер су били православци и са симпатијама гледали на Русију, то су они одбили да Бугарску казне, већ су је користили у својим геостратешким и политичким заврзламама на Балкану. Управо зато је Софија двадесетак година касније поново кренула у нову агресију против Србије.

Не треба заборавити да међу бугарским националистима никада није престао да живи сан о ткз. Бугар-Морави, а у прилог томе говори чињеница да су у пролеће 1999. године супротно свим међународним правним актима, бугарске власти саучествовале у варварском бомбардовању и НАТО агресији против Савезне Републике Југославије.