Масакр у Дервишкој Њиви је монстртуозан злочин који су бугарске окупационе јединице починиле у сред Првог светског рата над стотинак мештана овог краја код Поречког Брода.

Наиме, почетком јануара 1916. године, када је Бугарска већ увелико запосела источне делове Краљевине Србије, након Тројне инвазије, њени одреди су киднаповали преко две стотине цивила србске националности. Казнену експедицију предводио је потпуковник Константин Панов. Половина их је одведена у Прилеп, а остатак је поубијан на најужаснији начин на локацији Дервишке Њиве у селу Горњи Манастирец. Међу убијенима се нашао и свештеник СПЦ Таса Коњевић, један од вођа Илинданског устанка 1903.

У Међуратном добу, власти Краљевине Југославије су подигле на том месту покоља спомен капелу, али је она срушена и уништена од бугарских фашиста на почетку Другог светског рата, што је била честа пракса уништавања свега што има везе са Србима и њиховим идентитетом. Послератне комунистичке власти у Југославији нису мариле за оваква обележја и православне богомоље, тако да је тек 1982. подигнута мала спомен-капела. Такође Титови комунисти су фалсификовали имена на табли где су уписана имена жртава.

Иначе, ова спомен-костурница је тек 2003. године уписана у Регистар споменика, спомен-обележја и гробаља Вардарске Македоније, које треба да обнове институције Републике Србије.

Један од потомака, односно људи из овог краја Драган Илић је много година касније објаснио да су комунисти преко агената УДБЕ на све начине заташкавали ове злочине над Србима у Македонији, јер је требало све "македонизирати".

ПРЕТХОДНИЦА

Аустроугарска је злоупотребила Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године и оптужила Краљевину Србију за умешаност у убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Пошто је Јулски ултиматум одбијен, Бечки двор шаље две армије око 250.000 солдата у Посавину и Подриње, са циљем покоравања Србије. Главнокомандујући је био босанско-херцеговачки гувернер и генерал Оскар Поћорек.

Војска Аустроугарске је у јесен 1914. имала три жестока удара (Цер, Дрина и Колубара) на балканском фронту који су се неуспешно завршили па су њени пукови у паници и нереду бежали ка Босни, док је Србска војска овенчана славом уживала у победама које су одјекнуле широм света.

Зима те године је довела до привременог затишија и прегруписавања снага. Тачније, Хабзбуршка монархија је морала узети помоћ Немачке, а бугарском краљу су понуђени моравски и вардарски делови Србије, што је он одмах прихватио и тако се ставио на страну Централних сила.

Министар војни Неиденоф и премијер Васил Радославов

Почетком октобра 1915. на Србију је покренута Тројна инвазија са милион војника, тачније немачке и аустроугарске снаге нападају са запада и и севера, док са истока крећу Бугари. Циљ је био да се онемогући пролазак Србској војсци кроз вардарску удолину ка Грчкој... Србске снаге су промениле правац и кренуле преко албанских гора, све до Јонског мора.

Бугарски пукови су одмах по уласку на тло Краљевине Србије почели да пљачкају, убијају цивиле, силују жене, пале и руше куће, скрнаве и демолирају православне храмове... уклањане су све табле и натписи на србском језику, док су свештеници СПЦ хапшени, а уместо њих су довођени бугарски. Исто важи и за учитеље у школама.

Ситуација у Горњем Манастирецу

Горњи Манастирец се налази у Поречкој области у средишњим деловима Вардарске Македоније. Територијално припада општини Мак. Брод удаљено 20 км на север. У близини пролази река Треска, налаз се Соколске планине и Мавровинско језеро.

Овај крај је био насељен још у доба Душановог царства у Средњем вијеку. Доласком Османлија радикално се мења ситуација у погледу религије, културе, економије и друштвеног система. Војска Краљевине Србије је ослободила ове крајеве током Првог балканског рата 1912. године, чиме је народ дочекао слободу после више векова. Читава Вардарска Македонија постала је Јужна Србија, чије је седиште било у Скопљу.

Избијањем Великог рата 1914. формирана је Вардарска дивизија коју су попуњавали србски војници и официри.

ЗЛОЧИН

Бугарска је у јесен 1915. године након Тројне иназије окупирала моравско-вардарске делове Краљевине Србије и одмах почињу репресивне мере против свега што има везе са србским идентитетом и културом. Ни Охридска Архиепископија СПЦ није поштеђена, већ је брутално нападнута.

На Бадњи дан почетком јануара 1916. у Поречкој области један пук бугарске војске под командом потпуковника Константина Панова прави рацију, односно незаконито хапси најмање 205 Срба. Били су то угледни и имућни људи: свештеници, учитељи, општински функционери, војводе, припадници четничких организација...

Ухапшеници су подељени у две група (половине). Један део њих је одведен у Прилеоп, док је друга половина одведена на локацију Дервишка Њива.

Масакр крај Дервишке њиве, се десио на Бадњи дан 6. јануара 1916. у селу Горњи Манастирец код Македонског Брода, Северна Македонија, где је бугарска војска измасакрирале 103 најугледнија српска мештанина овог села и околине.^[1]

По повлачењу српске војске, за време Првог светског рата, Бугарска је окупирала Вардарску Македонију у којој је почела да организује казнену експедицију под вођством потпуковника Константина Панова. Ухапшено је 205 лица, углавном виђених људи: свештеници, учитељи, председници општина, начелници комитета, војводе и четници. Око половине њих је одведено у Прилеп, а остали су убијени на Дервишкој њиви.^[2] Један од вођа Илинденског устанка, свештеник Тасе Коневић, нашао се међу убијеним и масакрираним Србима у Поречу.

Спомен-капела са костурницом у селу Горњи Манастирец код Македонског Брода посвећена је стрељаним житељима Пореча, страдалим од бугарских окупатора 1916. године.