Општина Сребреница и средње Подриње је током ратних дешавања на бившем југославенском простору свакако најстрадалније подручје, где је за три године убијено или нестало скоро 4.000 Срба, мушкараца, жена, деце... Етнички је очишћено око 100 насеља, гдје су столећима обитавали православни Срби.
Ове монструозне злочине као дио удруженог злочиначког подухвата извшили су припадници злогласне 28. дивизије муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине, под командом зликовца Насера Орића.
Поводом 20 година од почетка ратних злодела на тој мученичкој земљи Вечерње новости су објавиле јуна 2015. године на свом сајту фељтон који потписује Милена Марковић, у коме се јасно може видети исповести преживелих жртава, шта они зборе о рату и страдању, о својим најмилијима и зашто су их хашки истражиоци само једном обишли, односно зашто нису позвани у судницу Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.
Ко ће за наше жртве да пише резолуцију, наш бол нико не чује...
Милена Јовановић: Не боле ме моје ране, само душа за страдалом ћерком Раденком. Супругу Mилисаву убили мајку, брата и синовца
Нема ноћи да не сањам Раденку. Грлим је. Грли ме. Тај сан кратко траје. Онда сањам како, одозго с брда, наваљује војска сребреничких муслимана. Враћају ми се све те слике ужаса. И, тако сваке ноћи. И, тако... да вам кажем, не знам како сам још жива.
Бјеловац, на петом километру од Братунца према Скеланима. Овде живе, а као да нису живи, Јовановићи. Милена и њен супруг Милисав. Испред, фотографија њихове ћерке Раденке. Имала је непуних 20 година када су је убили Орићеви војници... Фотографија говори више од речи. А довољне су две: младост и лепота.
НА ПРВИ ПОГЛЕД СВЕ ЈЕ У РЕДУ
На први поглед чини се као да се овде живи - као у свакој другој кући овдашњих српских домаћина. На други поглед - овде су ране за убијеном девојком још живе, као да је она убијена јуче, данас. Ране покрећу сузу, па јецај, па јаук само што не провали. Фотографија убијене ћерке је час уз образ мајке, час на грудима... између је испрекидано сећање на дан злочина сребреничких муслимана под командом Насера Орића.
Децембар, 14. дан по реду, година 1992. Рано јутро, готово још непробуђено. Српски Бјеловац уз Дрину пробудили су пуцњи с брда. Народ који је од 6. маја исте године убијан на кућном прагу, кренуо је у збег, према Дрини.
- Ја нисам хтела да бежим без Раденке. А она ме гура: "Иди, мајко, спасавај се, ја ћу Дрину лако да препливам. Иди, не мучи ме". Она држи мене, ја њу. Грлимо се. Онда сам кренула низбрдо.
Било је око шест сати. И било је ужасно хладно. Милена Јовановић је кренула, Раденка је остала. У подножју, готово на обали реке, падали су људи у збегу. А ту, где су падали... одатле се виде њихове куће. Меци су погодили Раденкину мајку. Један у главу, други у раме, трећи у ногу. Пала је. Крило пуно крви.
И БЕБА У ЛОГОРУ
У Бјеловцу је 14. децембра 1992. убијено најмање 69 Срба, а заробљено њих петоро. Међу заробљенима је била и шестомесечна беба Мире и Славољуба Филиповића. А из логора се није вратила нити је икада нађена старица Божана Продановић. Напада на Бјеловац било је и пре и после овог дана. У тим нападима страдало је 109 Срба, само из Бјеловца.
- Око мене све што је било живо, у трену је било мртво - говори Милена. - Памтим последње речи рођака и комшија: "Сине, готово је са мном", "Родитељи моји, где сте, да ли сте живи?", "Брате, можеш ли икако преживети... " А одоздо муслимански војници наваљују, дозивају један другог, поименце. Вичу: "Ево и Орића! Срби, Дрина ће вам бити Јасеновац"... Ето тако су викали.
Милена каже да није мислила на себе, само на Раденку... А, у ноћи пре него што ће се заувек растати, дуго су седеле.
- Чекала сам супруга Милисава и сина Радивоја да сутрадан увече стигну из Аустрије, тамо су радили. Да су стигли дан раније?! Ето, судбина их је поштедела... А, Раденка спремила колаче, завила сарму, била је весела. Пре неколико дана положила возачки испит. Отац и брат су желели да је награде новим колима. Ма, била је дете за пример. Завршила школу на време, имала је снове, своју младост...
МУКЕ МИЛЕНЕ ЈОВАНОВИЋ
Читав дан Милена Јовановић, тешко рањена, издржала је на цичи зими готово непомична. А, чинило јој се да ће сваког тренутка њен живот бити завршен. У сумрак, када су се Орићеви војници повукли, стигла је помоћ преко Дрине. Рањене су извлачили, мртве сакупљали, Милена је стигла у лозничку болницу, онесвешћена. Овде су је вратили у живот.
- Не знам који је дан био по реду од те моје несреће - каже Милена. - Медицинска сестра ми даје две инјекције. Каже ми: "Издржи, буди јака". Убрзо, на вратима видим сина и супруга. Јаукнем: "А где је Раденка?" Они ћуте. Ћуте. Ја опет јаукнем. И као да сад, ево сад чујем: "Убили су је и данас смо је сахранили". Успела сам да кажем: "И свадбу сте јој обавили". Тада сам се изгубила. Потпуно изгубила.
Поново јаук и бол, као да се све што се догодило пре 23 године дешава управо данас. Сад.
- Чула сам, касније, да је моја несрећна Раденка ногама од муке рупе ископала док је испуштала душу - говори Милена.
Док нам прича, њен супруг Милисав стално устаје и седа, шета по дворишту.
- Неће се никад моја Милена ослободити тог бола - говори нам Милисав. - Неће се ослободити ни у сну, ни у стварности.
СВЕ ЈЕ УНИШТЕНО И СПАЉЕНО
Прича нам Милисав да је у дану после напада на Бјеловац затекао спаљено село и згариште на свом огњишту. Убијену мајку Злату. Брата Милана. Синовца Ђорђа.
- Све је било неописиви ужас. Само зидови. Само гареж. Што је могло да се однесе, однето је. Што је остало, спаљено је.
Јовановићи су се, за више од две деценије, некако поново скућили. Исту кућу подигли, као ону у којој су мислили само на добро. Исто цвеће изнеговали. Домаћинство, на први поглед, као да није никло из пепела.
- Џаба све кад детета немаш. Кад народа нема. Кад је четворо из куће убијено. Наше жртве нико не види. Наш бол нико не чује. Ко за нас да пише резолуцију - говори Милисав.
А, Милена...
- Знате, кад сам дошла свести, онако да кажем, донекле дошла свести? Онда када ми је неко казао: "Моја Милена, да знаш каква је трагедија задесила Славку Матић... Њој су побили све... Две ћерке и мужа..." Рекла сам тада себи: "Шта је мој бол спрам Славкиног бола. Ја имам још две ћерке, сина и супруга. А она никог".
СРПСКЕ ЖРТВЕ СЕ ЈОШ БРОЈЕ
Док се муслимани припремају да почетком јула обележе две деценије од злочина у Сребреници, Срби своје жртве још броје. Нису их, нити ће их икада пребројати, јер је на списку несталих још више стотина несталих у српским селима око Братунца и Сребренице.
У спомен-соби у Братунцу изложено је више од 800 фотографија жртава муслиманских напада, а пописано је и на Братуначком гробљу сахрањено 3.264 убијених.
Објављено 19.06.2015.
Рањеној Снежани су пуцали у главу!
Славка Матић: На кућном прагу су ми 1992. године убили ћерке Гордану (24) и Снежану (26) и супруга Радивоја (55). Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живе.
Овде, на прагу, затекла сам Гордану. Најмлађе моје дете. Савијем се да је подигнем, а она мртва. Спустим је и не знам куда да кренем. Дозивам мужа... Другу кћерку. Гласа ниоткуд. Врата отворена, види се крв. Идем тим путем. У купатилу Снежана. Ћерко мила, вичем. Али, џаба. Ударам главом у довратник. Али џаба. После сам видела Радивоја. Непомичан под јабуком. А, та се јабука, под којом је убијен, осушила. Видиш, засадила сам другу.
ТРАГЕДИЈА ПОРОДИЦЕ МАТИЋ
Славка Матић, Бјеловац код Братунца, речи покидане у грлу, ударила киша и неки ветар. И хладно је. Чини се као да су овај сусрет и сећање на трагедију Матића призвали да и невреме, пре два дана, буде у потпуном сагласју са оним невременом у зиму деведесет друге. Тада су Славки војници под командом Насера Орића убили децу и мужа.
- Била сам у Братунцу, поранила да поспремим школу - говори, а све време стоји. - Гордана је тога дана (14. децембар) са Радивојем имала посла око куће и живине. Снежана се спремала на посао, када су с брда удариле те несреће и зло направиле. Нису само моју кућу у вечно црнило завиле. Нема куће у Бјеловцу да није било жртава.
Снежана Славке Матић имала је 26 година. Завршила вишу медицинску школу, смер за лаборанте. Добила је посао у бањи Губер. Није радила ни пола године... Гордана је матурирала у средњој грађевинској. Надала се сталном запослењу. Радивоје је више од две деценије радио у руднику "Сасе". У руднику је и пензионисан, још пре почетка сукоба у БиХ.
- Рука му је страдала у руднику, пензионисан је као инвалид рада - каже Славка. - Тако није ни могао да буде војни обвезник. Нико га није ни позивао. Тако... Никоме никада нисмо ни зло помислили, а камоли учинили. И, питам се: зашто су ми побили децу и мужа? И, питам се: зашто сам ја остала? Зашто, да никог више немам. Ни живота немам. Јер, ово што човек живи, као ја што живим, и није живот. То је да се вучеш као пребијен. Желиш да умреш, а назор не можеш.
КРСТО ИХ МРТВЕ ПОКУПИО
- Славки сам помагао да тела деце и мужа покупи по кући и дворишту. И достојно их сахрани. Ја сам их мртве покупио - каже нам Крсто Ранчић из Бјеловца.
- То ми није било први пут. А, у мени је, као у гробници, остало шта сам све видео, какве унакажене српске жртве у Бјеловцу. Зашто сам то закључао у себе? Зато што желим да и њима и њиховим живима сачувам достојанство.
БИЉКЕ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈУ
Повија се млада јабука под ветром. Подрхтавају младице од додира руке. Ни биљке овде више не верују.
- Не знам да ли је тежа ноћ или је теже јутро - каже Славка Матић. - Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живи, мили моји. Како би било? И стално ми је пред очима то што сам затекла. Снежана је, јасно ми је, погођена кад и Гордана, на вратима куће. Па се вукла до купатила. Ту су је стигли и пуцали јој у главу. Зашто, питам се.
Око нас, док Славка враћа слике ужаса, у дворишту породичне куће Матића играју се јагањци.
- Занимам се, помало, лакше ми је. А све ми се чини да ме ови јагањци више разумеју, него... Да је среће, да ми се по дворишту играју унуци.
Прича нам, после, да је сведочила у Хагу у поступку против Орића. А, недавно, и као сведок одбране на суђењу генералу Младићу.
- Говорила сам и као мајка и као човек који још има мало наде да ће неко, некад одговарати за моју мртву децу и мужа. Нисам од оних који кажу: све је то, Славка без везе... Сведочење, доказивање, без везе. Ја још верујем, макар и после мене, да ће неко ову нашу неправду до неба, да исправи. Зато сам ишла да сведочим. Зато немам страх да о свему јавно говорим. И, кажем вам, сведочићу док сам жива. А, можда сам због тога и жива.
БОЛ МАЈКЕ
Свако има право да своје жртве оплакује. Али нема право да их преувеличава, а туђе да унижава. Бол сваке мајке, била она Српкиња, муслиманка, Хрватица, исти је. Али ја се не мирим и не пристајем да било ко и било каква резолуција моју, у рођеној кући убијену децу, скрнави. И да каже: то није био злочин.
Објављено 20.06.2015.
Ни да преболимо ни да опростимо
Милица и Томо Димитријевић: Двоје деце су нам убили, Александар је имао четири и по године, Радиша једанаест...
Раши је, сад, 14. био рођендан. Ишли смо да га посетимо, као и свих ових година. И Ацу посећујемо у дану рођења. Нећу да кажем: посећујемо им гробове. Моја су деца у мени жива. Њиховом душом ја дишем. И њихов, срећом, преживели брат. Његова деца. А сви остали су нас заборавили. Ето, свратите ви, још понеко од новинара... Све се зарекнем да ћу речи оловом да залијем. Шта вреди. Ко још чује и кога још интересује ова моја прича.
ДЕЧАЦИ ГЛЕДАЈУ СА СЛИКЕ
Милица и Томо Димитријевић дочекали су нас испред куће, у Скеланима, општина Сребреница. На узвишици, испод винове лозе засађене кад им се први син, Славиша, родио, стајали су као окамењени споменици. На столу фотографије дечака. А свуда туга, дуга двадесет две године.
- И Славиша ми каже: “Немој, мајко, више да причаш. Само те потресају”.
Томо ћути. И, све време је ћутао. Готово непомичан.
Димитријевићима су 16. јануара 1993. године у нападу на Скелане сребреничких муслимана под командом Орића, убијена деца. Александар је имао четири и по године. Радиша, тек напунио једанаест, тог јануарског дана је тешко рањен. Подлегао је повредама на Војномедицинској академији, после пола године борбе за живот. У нападу је повређен и најстарији Миличин и Томин син, Славиша. Имао је 14 година. Лекари су једва успели да га спасу.
- Само ми је ово остало од Раше - показује Милица дечји рукопис у свесци. А од Аце... само ова фотографија. Само ову, његову фотографију имам.
Метком заустављено детињство. А, остао осмех на фотографијама уз које се буде и иду у ноћ Милица и Томо.
- Кажем им сваког јутра: “Добро јутро.” Сваке вечери: “Лака вам ноћ, моја децо и лака вам земља, мученици моји малени. Мајка вас не заборавља и никада неће.”
ХРОНИКА ЗЛОЧИНА "ПОЉА НЕСРЕЋЕ"
Имена српских жртава у Скеланима, али и у целој Сребреници, Братунцу, читавом Подрињу и регији Бирач, од 1992. до 1995. године пописао је и именовао одговорне професор Бата Иванишевић, у својој најновијој хроници злочина “Поља несреће”. Ова књига, у издању “Вукотић медије”, биће промовисана 9. јула у Дому културе у Сребреници.
Милица грли фотографије. Томо окреће главу.
- Овако сам их стално грлила. Сад, кад загрлим Синишиног сина, као да су и они у мом наручју. И, ви ме сад питате: “Како си, Милице?” Сад ме питате, кад се подигла галама око Орића и резолуције. Како сам? Тако, што живим са својом раном. Нити могу да је преболим, нити могу да опростим. Али, ко да ме чује? Кажу у тој резолуцији: у Сребреници је био геноцид.
А шта је било овде? Кад су нас напали, у Скеланима је било нас стотинак. Нас, који смо остали у својим кућама. А од тих стотинак, убијено је 69. Па шта је онда геноцид? Да ли је и ово геноцид... Кажу, исто, у тој резолуцији да је потребно помирење. Помирење може да буде када неког осуде за моју мртву децу. Ко је тачно пуцао у њих... Ја знам ко је командовао.
Туга и гнев. Очај и љутња. Све у једном трену. Овде, стварно, нема шта да се пита. Овде се само плаче.
- Ноћима нисам спавала кад су Орића ослободили - говори Милица Димитријевић. - Како тад, тако и сад. Стално нас варају. Играју се са нашом несрећом. Сви. Онај који је потписао хиљаде муслиманских жртава у Сребреници, овде никад није дошао. И ми смо мајке Сребренице. Скелани су Сребреница, нису Марс. А, кад су, оно, на билбордима уочи десетогодишњице Сребренице, усред Београда освануле слике муслиманске деце, ни тада нисам спавала. Питала сам се, и сад се питам, да ли је неко српско дете икада било на билбордима у Београду, Бањалуци... у Сребреници, Братунцу... било где. Не кажем да је требало да ту буду, да их виде, моја деца. Нису само они убијени.
Ћутимо.
- Знам, знате и ви одговор - каже. - Немам ја ништа против ичије деце. Сви су они били само деца. Убити дете највећи је злочин. Убити моје или твоје, исто је. Зашто се онда броје жртве само једне стране? Зашто смо допустили да кад се каже Сребреница, каже се: “Тамо су страдали само муслимани од Срба”. Понављам вам: И Скелани су Сребреница. И моја деца су Сребреница. И ја сам мајка из Сребренице. Зашто то нико не признаје? Не говори? Не избори се за истину? Не исправи неправду?
ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА
Протестовала сам, јавно, пре неку годину, мислим да је то било у јулу 2011. када је у Поточарима обележаван дан страдања муслимана... Када се и ала и врана сјати да се поклони њиховим жртвама, а наше жртве нико и не спомене, осим нас, њихових најближих. Тада је заменик америчког амбасадора у Сарајеву Џонатан Мур казао да није дошао на комеморацију српским жртвама јер не посећује церемонију где се обележава страдање војске. Питала сам: “Да ли су и моја деца били војници?” Да ли је ико из наше куће ишао у туђу, да убија на кућном прагу. Пљачка и пали?” Ето, то сам питала. Ни тада није било одговора.
Милица Димитријевић - село Скелане, општина Сребреница - поставља хиљаду питања. Питања, без одговора. Између је сећање на 16. јануар 1993. На зору, тог несрећног дана, када су Орићеви војници напали Скелане. Томо Димитријевић, пробуђен пуцњавом и виком, потрпао је децу у ауто. Он и Милица, у паници. Деца вриште. Народ бежи. Томо покушава да се домогне моста на Дрини (Скелане само Дрина дели од Бајине Баште) и пребаци породицу у Србију. Куршуми су, нажалост, били бржи.
- Пред мостом метак је погодио Ацу у главу. Рашу у врат. Видим и Славиша у крви. Аца је, пиле моје, одмах издахнуо. Срце моје, није се ни јавио. Само сам осетила како ми је клонуо у рукама. Раша није могао да се извуче. Метак му је оштетио кичму. Пола године су се на Војномедицинској академији борили за његов живот. Сахранили смо их, обојицу, у Бајиној Башти. Страховала сам да, овде, ни мртви не би имали мир.
ДОЛАЗИЛИ ХАШКИ ИСТРАЖИТЕЉИ
Милицу су, прича нам, касније позивали хашки истражитељи. То је једва и чекала. Ишла је у Зворник и сведочила у Центру безбедности.
- Сведочила сам и - ништа. Нико ме после никад није позвао. Да су ме позвали у Хаг, имала бих шта да кажем и имали би шта да чују. Али, верујем, зато ме нису ни позивали.
У дворишту Димитријевића, мале беле патике. Играчке. Око ногу се мота сићушан црни пас.
То је све од нашег унука, Славишиног сина, првенца - говори Милица. - Славиша је, ето, желео да му да Рашино или Александрово име. Ја сам била против. Како једног да дозивам, а друго име да ћутим. Дали смо му име Никола.
Објављено 21.06.2015.
Судију Слободана Илића свирепо убијали
Слободанов син Владо: Желим да убицу мога оца стигне заслужена казна!
Кад смо ону екипу заробљених Срба из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса... гледао је у мене и није проговорио ни речи. Извадио сам бајонет и директно га ударио у једно око, па провртео. Није ни запомагао. После сам ударио у друго око... Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, па сам га одмах преклао".
Ово "исповедање" Насера Орића записао је у својој књизи "Планирани хаос", Ибран Мустафић, један од кључних људи током рата у Сребреници. Мустафић све време тврди да му је Орић то лично посведочио, и да ће он против Орића да сведочи, "уколико до тога дође, а он буде позван". Са овим Мустафићевим записом о ужасу идемо у Бијељину, у сусрет Влади Илићу, сину убијеног сребреничког судије Слободана Илића.
Ко ће пред овим младим човеком да понови сведочење о страдању оца? Да ли ће да пристане на разговор или је тек пристао на сусрет. Био је Влада Илић храбрији од нас.
- Пристајем и да ме сликате. Нека се види кога је мој отац имао. И, ако ме питате да ли верујем да је на најсвирепији начин убијен... Верујем. И, ако ме питате, ко га је убио, верујем да је то чинио онај у кога је Мустафић упро прстом. Верујем, јер је и обдукција, обављена у Тузли, потврдила оштећења лобање која нису од метка. Али, то све да вам поновим, што је Мустафић написао, разумећете... немам снаге. Чак нисам ни његов интервју, недавно, могао да читам. Новине сам купио и однео мајци. Тражила је да их донесем.
НЕ УМЕМ ДА МРЗИМ
Ни сад, после свега кроз шта смо прошли и пролазимо, ја не осећам мржњу ни према коме. Не умем да мрзим. Мислим да се мржња носи у корену. Подстиче у породици. Мене су родитељи неговали и учили љубави и поштовању, и не жалим што сам тако васпитан. Али знам шта је достојанство и да је важно да га и у највећој муци сачувам. Ја осећам само бол и неправду.
Судија Слободан Илић из Сребренице имао је 46 година када је убијен на Залазју, на Петровдан 1992. године. Од тада, па наредне две деценије, његова породица, супруга Јелица и синови Владо и Аца ништа о њему нису знали.
- До краја рата, још смо се и надали, доћи ће, наћи ћемо га, размениће га - говори Владо Илић. - Како је време одмицало, тако је и нада измицала. После смо почели сами да трагамо. Да му тело нађемо. Да га достојно сахранимо. Ви, молим вас не замерите, али не можете ни да наслутите кроз шта смо све пролазили за тих двадесет година. Неко каже да зна... да је сигурно тамо и тамо... Други траже новац да нас доведу до места на коме ћемо га наћи... А, тек, ово Мустафићево сведочење. Замислите патњу да ту слику носимо у себи, а да за злочинца казне нема. Или је, засад, нема.
Илићи су рођени Сребреничани. Слободан је био судија у Сребреници, па председник овдашњег суда. Његова супруга Јелица, учитељица. Обоје, угледни и поштовани људи. Слободан, говоре о њему Срби из Сребренице, био је судија старог кова. Закон му је и партија и нација, и вера. Учитељица Јелица никад ђаке није делила. Знање је било мера којом је мерила генерације и генерације сребреничке деце. Владо се сећа:
- "Нисмо имали непријатеља, нити смо коме бити непријатељи, за нас је увек важно какав си човек, а неважно коме народу припадаш и коме се Богу молиш, свако је у нашу кућу добродошао, ко је доброту носио".
- До половине јуна 1992. моји родитељи и брат, од мене млађи три године, живели су у Сребреници. Замислите: до половине јуна! Готово да су последњи, међу Србима, изашли из града. Заправо, тата је последњи изашао... Био сам прва година економије у Београду, завршена предавања и ја се јављам родитељима да ћу кући, да тамо спремам испите. Збунио сам се кад су ми одговорили: не иди, остани тамо, овде нема никог. Како нема, питам. Чуо сам оца: тако, нема... остани тамо.
ЗНАЈУ ЧИЈИ САМ СИН
И данас сам остао у коректним односима са факултетским друговима, муслиманима. Видимо се понекад у Сарајеву, дођу и они овде. Све су то, да кажем, градска деца. Они знају чији сам син. Али ме ништа не питају. Ја им ништа не причам. Нису они мени ништа ни криви ни дужни, нити је цео њихов народ, као што није ни мој народ, колективно одговоран за ово што нам се догађало. Злочинци имају име, њихове жртве вапе да их стигне заслужена казна.
Неколико дана касније, Братунац...
- Вукло ме да кренем кући, а у Братунцу затичем родитеље и брата. Без ичега. Без иједне фотографије, без иједне књиге, а имали смо библиотеку... Без гардеробе, хране. Кажу: ништа нисмо понели, брзо ће ово проћи, вратићемо се. Братунац пун нашег народа из Сребренице. Све што је могло утекло је. А опет стижу вести: ко је остао... остао је заувек. Тако је и било.
Крај јуна, Братунац...
- Напунио сам 19 година, а кренуло лудило. Зрео сам већ човек, озбиљно разговорам са оцем. Задовољан је што ми се допада економија, а негде жали што нисам, ипак, уписао права. Кад се вратимо у Сребреницу, говори ми, можеш некад да отвориш и адвокатску канцеларију, али ни економија није лоша. Прича ми да су га звали у састав ратног суда. Одбио је. Био је препоштен за такав посао. Одлучио се да иде у Залазје.
- "Имам пријатеље, тамо, сиротиња је то, биће им лакше кад сам међу њима. Ти се држи, као и досад, учи, гледај мајку и брата". Поновио ми је: брзо ће ово проћи, ко је луд да данас губи главу у рату". То су његове последње речи.
Две деценије касније...
- Оженио сам се, имам већ двоје деце. Лакше ми је уз децу и супругу. Уз њих потискујем патњу за оцем. Неко каже: свако дете има право да о свом родитељу говори све најбоље. Али мој отац је, стварно, био једна истинска људска громада... Потискујем патњу, али кад видим мајку како вене и савија се, болује, поново ме притисну сећања. И, питања: где ли је Боже мој, како је могуће да нико не зна где су га укопали. Јесу ли га укопали, или... на шта све нисам помишљао. Не могу то ни да изговорим... Онда су нам јавили: пронашли смо га са још осморицом мештана Залазја на депонији код Сребренице, под џаковима смећа и земље. Обдукција је потврдила идентитет. Сахранили смо га на гробљу у Братунцу. Сад, барем, знамо где је гроб. И знамо где да му запалимо свећу. Је ли лакше? Ни сам не знам.
Ових дана у Бијељини...
- Не могу да се ослободим сведочења о ужасном очевом страдању. Прошле су 23 године, а као да је јуче било. Преиспитујем се да ли сам ја могао нешто да променим? Да ли смо могли? Можда јесам и могао када ми је говорио да га зову у Шабац, да га зову у Војводину...
Био је познат и признат, као правник. А да ли би ме послушао да оде? Не знам... Знам да бих ја своје дете послушао... Не могу да се вратим ни у детињство. Не могу да вратим сећање, без и једне успомене. Ниједне заједничке фотографије. Негде је била једна његова сличица, ваљда са возачке дозволе... Чини ми се као да сам рођен са 19 година. Све што смо имали пре изгона из Сребренице, опљачкано је, запаљено. Не могу више ни да одем тамо. Не желим. Само желим да злочинца стигне заслужена казна. Ето то желим. И то тражим.
Објављено 22.06.2015.
Где ти убију деду и оца тешко је децу подизати
Залазје два пута је затирано: у Другом светском и у последњем рату 1990-их. Ни после толико година наше жртве не примећују.
Споменици српским жртвама у Другом светском и последњем рату
Овде, где ти убију деду и оца, не смеш да чекаш да ти се дете роди: где ти два пута спаљују кућу, тешко је нову да придигнеш. Зато је све ово пусто.
Залазје, потомци Драгичевића, породице уписане у жртве и Другог и последњег рата дошли су да покосе око споменика. Припреме белеге за предстојеће дане. Дане сећања на српске жртве. Звижде косе, пада трава, а гавранови одозго не одустају. Ударили у грактање, као да је судњи дан.
- Они су овде најгласнији - говоре потомци Драгичевића.
Споменици надвисили пропланак. Један сведочи о покољу Срба 1943. године. Други - о убијенима 12. јула, 1992. На првом 97 имена. Четрдесеторо деце, њихове мајке, дедови и очеви. На другом, понављају се презимена: Ракићи, Станојевићи, Драгичевићи, Илићи, Максимовићи. Педесет четири жртве. Више од две деценије за њих деветоро није се ни знало где су. Нашли су их на сребреничкој депонији, 2012. године.
- Где да се вратиш, човече божији - каже Неша Драгичевић. - Овде су их клали. Одавде вукли... И, сад док стојим, не знам на чијој крви стојим.
Около, божанствена лепота - на први поглед. Родиле трешње некадашњих домаћина. Понели ораси. Савили се малињаци, види се, одавде, Љубовија, и предајник на врху, место где је његов претходник, у пролеће 1999, бомбардован. Около - на други поглед - ужас. Куће некадашњих домаћина у рушевинама. Ижџигљала шикара. Цело село је у нападу, на Петровдан деведесет друге спаљено и сравњено.
- Берите трешње, слободно берите, ионако нема ко да их бере - речи пресецају тишину.
Ко има снаге да пружи руку и убере воћку коју је неко, у последњем погледу, понео у смрт.
СЕЋАЊЕ НА КРВАВИ ПЕТРОВДАН
Тог Петровдана 1992. године војници под командом Насера Орића опколили су село. Настала је кланица. Крици, јауци, врисци - цело село очас је било буктиња. У кућама су, живи, горели људи. Гојко Петровић, Драган Ракић, Лука Јеремић, браћа Мирко и Радован Јеремић... Горели су живи. Мило Ракић је заклан. Свето Драгичевић - исто. Деветорицу су везали и потрпали у камион, одвели у Сребреницу. Тамо су мучени, а овде на Залазју побијени: судија Слободан Илић, Драгомир Вујадиновић, Иван Цвјетиновић, Петко и Бранко Симић, Момчило Ракић, Милисав Илић, Миладин Тубић и Марко Јеремић. Нашли су их под врећама смећа и земље...
Тумарамо пустим Залазјем. Пратимо пут одакле допире лавеж пса и звук тестере.
- Ја сам Ивко Станојевић, дошао сам да оградим ово мало бивше куће - каже нам овај човек. - Ујутру дођем, у сумрак одем. Деца ми расту у колективном центру код Сребренице. Да их овде доведем? Оца су ми, Миладина, мучили. Размењен је. А многе су нашли на депонији. Шта ја имам да испричам деци? Шта имају да испричају синови убијених очева? Шта да им испричају о прадедовима? Деца расту, ране расту. Да опростимо? Ко може нека прашта... Да заборавимо, не смемо. Једном смо заборавили, па нам се поновило.
Ивко показује повреде на прсима. Дуго не спушта кошуљу. Стоји и показује повреде. Уз њега шарпланинац.
- Он ме дочекује и испраћа - каже нам. - Да заноћим? Нисам толико храбар као чича Недељко. Он је једини, стално, у Залазју. Све прегрмео, па му је исто: живео или не живео.
Ивко придигао давно полегле старе српске споменике, оне од пре Другог рата. Три споменика, три крајпуташа. Слова освежио - црним. Сад се овде, опет види: Ракићи, Станојевићи, Драгичевићи. Редног броја смрти још нема, јер српске жртве још нису избројане.
- Зашто сам придигао ове споменика? Зато да се види колико су нам корени дубоки - каже Ивко. - Зато сам то урадио. Најмањи дуг за наше претке. Нисмо ми, никад, ишли на туђе прагове да убијамо и палимо. Нас су убијали. А ко нас за то пита? Ко пита зашто децу не бих вратио, овде, где има свега. И чисте воде, и благодетне земље. Али, крв је овде, свуда. Да ми је деца газе... Људи, да ли ви мене разумете?
Стојимо, ћутимо, разумемо, али није то исто. Није исто...
- А Недељко... Он вам је низбрдо, па узбрдо, па лево, последња кућа, видећете. Вичите, слабије чује.
НЕДЕЉКУ УБИЈЕНИ БРАТА И ДВА СИНОВЦА
Кућа у брду, обновљена. Испред, старина. Учинило нам се да има више година него што заиста има.
- Напунио сам 76 - дочекује нас Недељко Станојевић. - Остарио сам кад су ми убили брата и два синовца. Снаја је рањена, остала без ноге... А шта ћу? Био сам код сина у Братунцу, били жена и ја, па смо се вратили. Не могу без куће, не могу без места где сам рођен. Човек ти је чудо једно. Више воли да се пати на своме. Жена ми умрла. И тада ме син убеђивао да се спустим с овог брда код њега. Не могу. Добри су ми, и син, и снаја. Дођу, помогну. Јесам сам, али волим ово овде моје више него да ми цели свет дају. А знате шта? Лакше ми је кад, ујутру, одем до споменика. Упалим свећу. Причам сам са собом, причам са братом... Синовцима. Младост и жалост ме час оборе, час придигну. Ко ће, ако нећу ја, да им свеће упалим.
Низ пут према Сребреници, свуда још видљиви трагови злочина. Ово су дани када кључа у људима. И кад ћуте, чини се, да читаве романе држе у себи. Ћуте, јер се сребреничка омча из мезарја у Поточарима, све више стеже око српског врата.
Срби прате све вести. Шта ових дана долази из Београда, шта из Сарајева, а шта из центара моћи. У пола гласа говоре да се не надају никаквом добру. Не верују више.
- Коме да верујеш, кад ни после толико година нико наше жртве не примећује. Нас нигде нема у резолуцији - памтимо речи Ивка Станојевића.
Свраћамо у Поточаре, Доње. Овде, на пољу белих пирамида, већ стижу посете у сусрет 11. јулу, Дану обележавања муслиманских жртава и нових укопа. Годинама уназад овде стигне пола света, десетине дипломата, представници међународне заједнице у БиХ...
Ко ће, дан касније, да посети српско Залазје?
ТИШИНА ОКО КУЋЕ ОРИЋА
У Горње Поточаре, на два километра од Сребренице, стигли смо око поднева. Овде је кућа Насера Орића. Тишина је око његове куће. Људи се склањају. Ником није до приче. У кући - никог. Али је прилаз према кући очишћен. И засејан повртњак.
- Били су ту, некад, неки станари - у пролазу говори човек. - Одавно нисам никог видео. Ни Насера, ни неког од његових. У Сарајеву је, чуо сам, био пре хапшења.
НАПАДИ ПОЧЕЛИ У МАЈУ
Први напад на Залазју, под командом Орића, догодио се 8. маја 1992. године. Тог дана, увече, убијен је Горан Зекић из Сребренице. Убијен из заседе. Зекић је био народни посланик у Скупштини БиХ, судија и председник Српске демократске странке у Сребреници. После овог убиства, Срби су почели масовно да напуштају Сребреницу. Зекићу је споменик подигнут у порти овдашње православне цркве.
Објављено 23.06.2015.
Српска села још у црнини
У сумрак се Срби у Кравици затварају у куће, а колоне муслимана кличу Орићу. Нема породице из које неко нијестрадао
Момир Савић, Деса Ђокић и Ратко Перић
Не знам ја одакле ви долазите и ко вас шаље... Пролазе ових дана свакојаки, сви кажу: "Из Београда смо". И, сви питају: "Шта мислите, треба ли Орић да буде изручен Србији?" Ми кажемо: "Треба да одговара". Питају: "Шта мислите о британској резолуцији?" Ми кажемо: "Да за наше жртве неко пише резолуцију, имао би шта да напише. Гробови сведоче, црне мараме сведоче, ми сведочимо...
После, ништа чули, ништа видели ови што су нас питали".
КЛИЦАЊЕ ЗЛОЧИНЦУ
У Кравици, код Братунца, Срби ником више ништа не верују. Затварају се у куће, с првим сумраком. А, у сумрак и током читаве ноћи, од Коњевић Поља према Братунцу и Сребреници стижу читаве колоне. Породице страдалих муслимана, разна удружења, чују се сирене аутомобила и вика: "Орић, Орић!"
Кравица, место српског страдања. Сведок и опомена. Војници под командом Насера Орића, у овом селу, на православни Божић 1992. побили су 49 Срба, већином жене и старце. У околним засеоцима страдало их је још 105 - од маја те године, до пролећа 1993. Убијани су редом. Нема породице да није страдао не само један, него више чланова у овим нападима. Цела српска села у братуначкој општини, као и у сребреничкој, опљачкана су и спаљена. Горња и Доња Каменица - 53 тела нађена.
Сандићи - десет жртава, Магашићи, у јулу 1992. у два напада, 20. и 25. јула - петнаесторо убијених Срба, Бљечева - три жртве. Биљача - четрнаесторо (12. јул 1992.). Коњевић Поље - четрнаесторо. Глогова, у три напада, од 15. маја до 24. децембра, исте године - четрнаест жртава. У Хранчи убијено осморо. У Загонима - седморо. У Бјеловцу - двадесет петоро, у првом нападу. У Сикирићима - осамнаесторо, у селима између Братунца и Сребренице - Опанцима, Ратковићима, Факовићима - тридесет деветоро... Бањевићи, Јежестица... Ма, нема српског села где није било жртве.
УБИЛИ СВЕШТЕНИКА
Јанко Савић, свештеник из Кравице, убијен је после страховитог мучења - сведоче Срби у Кравици. - Његово тело нађено је без руку и ногу. Остављен је, тако, као трупац. Постављен, као да седи. Око њега, филџани, као да пије кафу.
- И још, у више од двадесет српских села, живи се у црнини - говори, с приметном дозом неповерења, Марко Живановић с којим смо и започели ову причу. - И кад су свадбе, није то весеље као што је било. И кад нам се деца рађају, није то као што је било. А Божић у Кравици? Никако да се ослободимо страдања на тај дан, 1992.
Причамо са Марком испред споменика српским жртвама у Кравици. На црном мраморном крсту, који се извија, уписано је: "Од 1992. до 1995. године 3.267 српских жртава. Од 1941. до 1945. године 6.469 српских жртава".
На бетонским степеницама око споменика играју се деца. А смеха нема. Провлаче се испод бетонских сводова. А смеха нема.
- Оца сам нашао у Факовићима, убијеног, а брата Милована... имао је 18 година, нашао сам у Магашићима - слушамо Марка Живановића. - Брата сам сахранио, а они су му, у другом нападу, гроб откопали, сандук развалили, брата на пола пресекли. Многе гробове су, тако, откопали. Тела су била развучена... Тако су их два пута убијали. И, тако, нашу причу нико не жели да чује.
ЈЕЖЕСТИЦА, ДА СЕ НАЈЕЖИШ!
Заселак Јежестица, који се наслања на Кравицу, страдао је и у другом рату. Овде је затрто неколико десетина српских породица. Страдали су Млађеновићи, Ранковићи, Николићи, Богићевићи... У последњем рату Јежестица је поново страдала. Поново жртве у истим породицама: Млађеновићи, Миладиновићи, Тришићи, Богићевићи... Свака кућа имала је не само по једну, већ по две и више жртава. Драго Миладиновић је својим рукама скупљао унакажена тела синова. Сведочио је и у Хагу. И умро од неправде.
Живе речи, сведочења, оптужбе... Ко да их чује? Памте се, овде, речи и првог тужиоца Хашког трибунала Луиз Арбур. Кад је видела фотографије и обдукционе налазе, казала је: "Смрт ових људи није уследила од метка".
- Како је мени било кад сам нашао тело брата - каже Марко Живановић. - Како је мени, сад, док се сећам те слике. Ранама душе лека нема. А, да вам кажем, како ли је тек породици Љиље Поповић Лончаревић из Магашића. Убијена је у поодмаклој трудноћи, 25. јула 1992. Тек је, а можда и није, напунила 18 година. Ко то да чује? Неће нико...
А, да знате, да сам поштовао, па и волео наше комшије муслимане. Помагали смо се, кад је требало. Отац им је доносио хлеб... И сад бих њиховој деци, ја, донео хлеба. Па, кад ми неко каже да ми, Срби, не умемо да праштамо, у срце ме удари. Али, нико нема право од нас да тражи да заборавимо.
СТАНОЈЕ ЖИВ ЗАПАЉЕН
Теку речи. Живе речи у сећањима Срба у Кравици. Момир Савић, Деса Ђокић и Ратко Перић, наслоњени уз зид овдашње продавнице.
- Мој муж, Станоје... жив је запаљен - сведочи Деса. - Затекли га у Дому здравља.
- Рођену сестру и зета затекао сам исечене... И да не причам још у каквом стању сам их нашао - говори нам Момир Савић. - А Насер Орић се овде сликао. Ево, ту, испред бившег Дома културе. Сликао се на белом коњу. А пре неки дан се хвалио, јавно се хвалио да му је отац био усташа... Коме ја то да причам? Ово су, децо, дани тешки за нас, Србе. Сад ће одозго, од Тузле, да ударе у ове своје маршеве. Кобајаги, маршеви мира, а успут нам пале сена. Обарају ограде... Како свих ових година, тако и данас.
- Запалили су Ивана и Миленка у кући, болесну браћу - говори нам Ратко Перић.
- Је ли то злочин? Децо, не губите време узалуд. И ја вам кажем: Од наше приче никакве вајде нема. Кад је није било досад, неће је бити ни одсад.
Објављрно 24.06.2015.
Правде нема, а ми савијамо главу пред неправдом
Цвјетко Ристић, Кушићи код Скелана: Запалили су ми оца, убили мајку и сестру, брата одвели, још му не знам гроб.
На прагу између детињства и младости, између два родитељска загрљаја и наде да свако зло има и свој крај, па и оно које је ударило на Србе у Подрињу, у зиму деведесет треће - остао је сам. Са живим ранама, у својој четрнаестој години. Оне ће га пратити целог живота. Данас их, он, вешто потискује. Али, и док говори, и када ћути, а поглед му некуд одлута - бол је готово опипљив.
Време је прошло, исцуриле двадесет две године, али њему време није лек. Утешна су дела добрих људи који су му помогли да се, као домаћин, придигне. Скући на згаришту убијених родитеља, сестре... и брата за којим још трага.
Ово је прича о Цвјетку Ристићу, оном дечаку из Кушића, код Скелана, коме су на кућном прагу убили оца Новака (41), мајку Иванку (42), сестру Митру (19), а одвели му брата Мићу (16).
- Када бих знао где му је гроб - нисам сигуран да би ми било лакше - каже Цвјетко. - Помислим, понекад, да ми је читав живот заустављен у дану убијања мојих најрођенијих. Па се тргнем: Цвјетко, а ти мораш да се отимаш, бориш. Идеш даље. Ако станеш, стају и успомене.
Зауставили смо Цвјетка Ристића на путу између Кушића и Скелана. Враћао се с посла. Мислио је да га зауставља неко коме је, на овој узбрдици, потребна помоћ. А журио је да у овом касном поподневу уграби још који сат обданице, како би комшијама превезао малине у Скелане.
- Сачекајте ме у Скеланима, долазим брзо - обећао је.
Спустио се из Кушића за мање од пола сата. Нисмо тражили да нас прими у кућу. Нисмо желели да му потрошимо драгоцено време. Нисмо били ни упорни да га сликамо на месту сусрета, јер није желео: потресен, љут, узнемирен.
- Огорчен сам, неиспаван. Убијају ме ови дани откад је севнула та вест о резолуцији и хапшењу Орића. Шта ће бити? Биће као и до сада. Правде нема... Шта ће бити? Они ће да ударају о сва звона да су само они страдали, да смо само ми злочинци. Ми ћемо да ћутимо и савијамо главу. Неправду да беспоговорно прихватамо као правду. И тако, као сваки народ који неправду прихвата за правду, остаћемо прокажени и тако ћемо бити кратковечни.
Кушићи, 16-18. јануар, 1993.
- Напад је био у зору. Ударили су из Сребренице, па редом по српским селима према Скеланима и Дрини. А били су, као, заштићена зона. Јесмо ли се надали? Знам да су родитељи, од Божића када је страдала Кравица, спавали на пола ока. Не знам како сам претекао, једини? Не знам шта ме је сачувало? Само су ме гурали да бежим... бежим... А куда да бежим, кад сам у обручу. Три дана, у обручу у Језеру, са неколицином престрављених људи. Ваљда је сами Бог отворио пут према Дрини. Тако смо се некако докопали Србије, преко оног моста где су страдала деца Димитријевића.
- У подруму сам затекао убијене сестру и мајку. На ливади, под орахом, спаљеног оца. Јесам ли плакао? Не знам... не сећам се... После сам данима плакао. Нисам знао ни шта ћу, ни куда ћу. Живим од војничког казана. Идем, повремено, и на згариште родитељске куће. Претурам да нађем нешто за успомену. Војска ми не да да идем, а ја се искрадем... Седим ту и плачем. Разговарам са татом, са мајком, сестром... дозивам Мићу.
Бајина Башта, 1995.
- Овде завршавам основну школу, татини пријатељи су ми били други родитељи. Радивоје Јовановић, татин друг, препоручио ми је и помогао да упишем Војну гимназију у Београду. Остварио сам своју давну жељу, али нисам успео. Стално су преда мном биле слике родитеља, брата и сестре. Кажем: али, ја морам живети даље, морам да покушам да завршим било какву школу, да се тако одужим родитељима.
Ужице, април, 1997.
- Адреса ми је Дом за сирочад "Петар Радовановић". Већ сам на завршници Средње техничке школе "Радоје Љубичић", у Ужицу, саобраћајни смер. Мислим каква ће ми бити матура... О мени сви лепо говоре, а мало ко у моју душу промиче. Кад сам примао диплому, умало је нисам испустио. Умало нисам заплакао. После, јесам. Крио сам се, да ме вршњаци не виде. Да ме наставници не виде. Нико. Нисам причао о несрећи. Да јесам, можда би ми било лакше.
Београд, 2000.
- У струци посла нема, а мене сви заборавили. Ко се још сећа Цвјетка Ристића коме су у четрнаестој побили све. Понекад ми се учини да су убили и мене. Али, борим се. Све живо радим, само да не бих никоме био на терету. Шта је физички терет, спрам терета у души. Куд год макнем, куд год да се окренем, преда мном су моји најмилији, видим, под мукама страдају родитељи и сестра. И, брат Мића... да ли ће, он, икада наћи свој мир?
Београд, 2009.
- Освануо је велики текст о мени у новинама. Пишу: Заборављен Цвјетко Ристић, једини који је преживео масакр породице. Зову из редакције. Кад споменем "Новости", скидам капу, само ме оне нису превариле. Кажу: јављају се многи добри људи. Једни, да ме приме у своју кућу. Други, да ме усвоје. Трећи, да путујем тамо и тамо... Али, ја желим овде, на некадашњем родитељском прагу, да градим свој дом. Овде желим да се кућим. Потребан ми је, најпре, посао. Запослио сам се у "Електродистрибуцији". Шта ми је још остало?. Да се оженим. Да имам децу. Да ћутим, између два загрљаја. И, тако... оженио сам се Јеленом из Инђије. Добро дете, из добре куће.
Скелане, 2015...
- Пет година смо у браку Јелена и ја. Волели бисмо да имамо децу. О томе стално причамо. Придигли смо и малињак. Тек ће бити рода. А, стрес од преживљеног ме осуши. Да ли ћу икада имати потомство? То питање ме раздире. Будим се, Јелена спава, ја до поласка на посао, ни да тренем. Све кроз мене пролази. Ово данас... и, оно некад.
На споменику жртвама у Скеланима су имена и Цветкове породице.
- Куд бих ја од тих гробова - каже Цветко. - И да ми понуде... не знам шта да ми понуде, читав свет и све благо, не бих заменио за ово парче земље у Кушићима.
У МЕНИ НЕМА МРЖЊЕ
Споменик српским жртвама у Скеланима подигнут је у јулу 2005. године. Са овог места које је уписало више од 300 страдалих Срба, упућене су тада поруке на "опрост и међусобно помирење муслиманског и српског народа".
- Не морамо да се помиримо, не можемо да волимо једни друге, али не смемо да мрзимо. Мржња је највећи непријатељ ономе ко мрзи - каже Цветко Ристић. - У мени нема мржње. Није је било никад. Нема је ни сад.
Објављено 25.6.2015.
Наша истина још чека правду
Британска резолуција покренула најцрње, неизмирене рачуне. Ови су дани претешки за српски народ у Подрињу.
Е, душо моја... овде је дан - помрчина. А, ноћ, најдужа на кугли земаљској.
Братунац, спомен-соба српских жртава, речи јече између имена и фотографија. Долазе мајке, стижу синови, пристижу унуци убијених Срба из Подриња.
- Нема дана да неко не дође - каже нам Небојша Лукић, председник борачке организације. - Нема дана да неко од породица убијених, не затражи какву помоћ. У новцу. У огреву... Па, ако хоћете, и у храни. Мени је тешко кад дођу, а још теже кад свима не могу да помогнем. А, најтеже је кад на лицима прочитам да су заборављени. Разочарани. Просто, да немају никакву наду. Држи их, ваљда, још у животу сећање на најближе, убијене.
Одзвањају кораци. Буде уснуле. Ови дани су тешки, претешки за српски народ у Братунцу и Сребреници. Шта ће донети време које следи? Британска резолуција о Сребреници покренула је најцрње, неизмирене рачуне. Они заглушују вапај унесрећених породица, недужно страдалих. Откопава преживљено. Оживљава умрло. Буди најцрње мисли. Оне из другог рата. И, ове из последњег. Рђаво искуство замагљује видике. Затамњује свест. Коме је и зашто била потребна та резолуција?
ПОМЕН И ОПОМЕНА
Почетком јула у Братунцу и Сребреници биће обележено страдање Срба у Подрињу. Четвртог дана у овом месецу, служиће се помен на Братуначком гробљу, као и у другим местима српске трагедије. У Сребреници обележавање почиње од 8. јула. Донедавно, 12. јули, био је дан помена и опомене, када су на Петровдан 1992. године страдала села братуначке и сребреничке општине. Однедавно, ово заједничко сећање на жртве је - разбијено. Коме је стало до тога да се, као до сада, српски народ Подриња не сабере на једном месту? И то је опомена.
- Да неко поново, поново... и опет, лови своју златну рибицу у туђој, недужној крви - каже Лукић. - У страдању и једне и друге стране. И српске и муслиманске. Да нас још више удаљи. А таман смо почели да живимо, како-тако, једни поред других. Куда ћемо? И до сада смо били - овдашњи.
Лукић, у спомен-соби у којој господаре мук и тишина, чини се да нема шта више да каже. Ипак...
- Нико не спори да је било злочина у Сребреници, али било га је на обе стране. И у Сребреници су страдали Срби, читава српска села око Сребренице су страдала. И око Братунца - говори нам. - То је истина. Али, наша српска истина никако да дочека правду. Ено гробова. Ево фотографија, биографија... ко жели, нека дође и види. Није ова спомен-соба, и није српско гробље на крају света. Српске мајке још трагају за својом децом, али их не налазе. Не знају где су гробови. А није у духу наших обичаја да откопавамо старе гробове и преносимо кости...
Одзвањају кораци, речи ударају у зидове, па се враћају. Лукић прича:
- Недавно ми је стигла јапанска телевизија. Новинари, сатима, нису изашли одавде. У неверици питају: "И српска деца су били жртве?" Кажем им: "Ето, видите и сами... И деца, и жене, и старци... Јесу ли они били војници?" Казао сам им и то: "Све ово што видите убијено је у својим кућама, на својим њивама. Нису ишли у туђе да убијају, пљачкају и пале".
Заустављени животи. У спомен соби - сећање. Застајемо испред фотографија браће Симић, из Сикирића, општина Братунац. Четири брата: Јовица, Живадин, Војислав и Радослав. Убијени 14. децембра 1992. године. Изнад фотографија Живадиновог сина Драгана. Убијен у зиму 1993.
Спомен-соба, као лавиринт. Не знаш одакле полазиш и куда завршаваш. Не знаш с које си стране ушао и на коју страну да изађеш.
ХАРАНГА И ХАЈКА
Ми смо ових дана суочени са поновном, ужасном харангом и хајком - говоре Срби у Братунцу и Сребреници. - Сви смо имали рат, а рат је наметнут споља... Ипак, сви су други жртве, само Срби нису. Ономе ко тако, наопако, тумачи нашу прошлост, није ни стало да се овде помиримо.
Ево фотографија породице Матић из Бјеловца. Отац Радивоје, између ћерки Снежане и Славке. Само портрети, а чини се да су пружене руке у прекинутом загрљају. Све троје убијени су на кућном прагу. Неко је оставио свеже цвеће, испод. За Матиће и све који су око њих.
- Овде су Петровићи - слушамо Небојшу Лукића, док показује петоро побијених из једне куће.
Изнад, старина Мирко. Имао је осамдесет осам година, пензионер рудника "Сасе". Убијен у Бјеловцу, на огњишту. Испод ове фотографије - Миркови унуци. Петнаестогодишњи Слободан и деветнаестогодишњи дедин имењак. До њих, трећи Мирков унук, Младен Петровић. И, четврти - син од ћерке - Небојша Вучетић, убијен у заседи на путу према Братунцу, док се враћао с посла.
Мало даље фотографија дечака. Он је Чедо Миладиновић, четрнаестогодишњак. До њега брат Мирко, пет година старији. Фотографије у црном оквиру, као и све остале.
- Док су им убијали децу, Орићеви војници су им родитеље тешко претукли - одзвањају речи. - Умрли су, после две године. Колико су их обориле физичке повреде, толико и бол за децом. Све нешто мислим: ко би могао да живи са сликама ужаса? Гледаш да ти убијају децу, а да живиш...
На узвишици су српски гробови. Беле се споменици. Овде је више од 3.000 гробова. Нема дана да се одавде не проломи јаук. Нема дана да се, између белих споменика, не зацрни од марама.
Бележимо посвете: Сине, рано непреболна... Стало време, стао живот кад ми те убише... Утамничили су нам истину, дете моје... Насеру, златни љиљан и слобода, теби црна земља...
- Ми не тражимо равнотежу злочину - говори Лукић. - Ми тражимо, само, право на правду, једнаку за све... Деценије су прошле, а правде за српске жртве нема. Нема ни наде. Народ неправда поново убија. Убија их такав живот, сурова стварност и крваве успомене. А сада смо са још дубљим јазом.
Коме је била потребна та британска резолуција?
Онај ко ју је писао, није био овде где сада стојимо!
Објављено 26.06.2015.