Сећање на ослобођење Прњавора и Бања Луке 1918. године - www.zlocininadsrbima.com

21. новембар 2015.


Сећање на ослобођење Прњавора и Бања Луке 1918. године


Датум који се данас празнује као дан потписивања Дејтонског споразума је много значајнији датум у нашој босанско-херцеговачкој историји и историји прњаворског подручја. Наиме, на данашњи дан је ослобођен Прњавор а одмах затим и Бања Лука, те је тиме званично означен и крај аустро-угарске владавине.

Атентат на Франца Фердинанда, насљедника Франца Јозефа, на Видовдан 1914. године у Сарајеву био је повод Аустро-Угарској да уручи Србији понижавајући ултиматум. Србија је овај ултиматум одбила а 28. јула 1914. Аустро-Угарска је објавила рат краљевини Србији. У Сарајевском атентату су учествовали чланови „Младе Босне“ револуционарне омладинска организација, која се борила против окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама. Поред Гаврила Принципа, ту су још били и идеолог организације Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Боривоје Јевтић, Трифко Грабеж, Јездимир Дангић, Вељко и Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Иво Крањчевић, нобеловац Иво Андрић, Добросав Јевђевић и прњаворчанин Цветко Поповић, син познатог учитеља из Прњавора Ђоке Поповића. Убрзо након сарајевског атентата, настали су прогони и линч српског народа гдје год се он налазио па и у цијелој Босни и Херцеговини.

Над Србима се тада врши такав терор да нису поштеђена била ни дјеца и жене. Срби су стријељани, вјешани, клани, спаљивани те одвођени у конц логоре који су били многобројни. Први су се на удару нашли угледни Срби и њихова имовина. Шиканирања, хапшења, погроми и убиства Срба збила су се у више градова Војводине, Босне, Херцеговине, Славоније и Хрватске и Словеније. Најжешћи терор над Србима је био у Босни и Хрватској.  Велики број Срба био је стрељан или објешен, понекад по судској пресуди, а много чешће без ње. Непосредно пред почетак и током Првог светског рата, пријеки војни судови осудили су на смрт и побили велики број Срба цивила, док је војска убијала без суда. Страдања Срба је тада било у скоро свим градовима Босне и Херцеговине. Ове злочине су најчешће радили шуцкори, злогласна паравојна формација коју је основала аустро-угарска власт, углавном од муслимана и римокатлика.

    Шуцкори у Босни су предвођени Адемагом Мешићем, великим српским крвником из Тешња, каснијем доглавнику Анте Павелића у Независној држави Хрватској. Шуцкори су имали неограничену слободу да убијају Србе, да их понижавају, пљачкају, да им пале куће, да скрнаве и пале цркве и манастире. Само ће бити довољан један примјер, а ради се о селу Клепци, познатом по геноциду над Србима у 2 свјетском рату. Наиме, шуцкори су цркву у Клепцима демолирали, одежде издерали, намјештај уништили а у светом путиру вршили нужду. Тако је прошла већина српских богомоља у том периоду. Они су клали, одсијецали уши и носеве, копали очи, боли ножевима,набадали дјецу на нож, бацали у ватру, силовали, шибали, мучили глађу и жеђу итд. Римокатоличка А-у монархија имала је и сталну подршку Католичке цркве. Инспиратор свих антисрпских радњи у Босни је био католички бискуп врхбосне Јосип Штадлер.

Власт је наредбом од 26.јуна 1914.године укинула крсне славе у дотадашњој традицији, те забранили српске тробојнице, а следеће године и српски језик и ћирилицу. Након првих упада Аустро-Угарске војске на територију краљевине Србије 12. августа 1914. године почео је и велики злочин над српским народом у Србији јер је окупаторска војска вјешала и стријељала цивилно српско становништво без обзира на пол и године живота. Нарочито су у Мачви почињени грозни злочини о чему је европску јавност обавијестио швајцарски лекар Арчибалд Рајс. Губици српске војске током борбених операција у 1914. години односно у церској, дринској и колубарској бици били су 163.573 официра, подофицира и војника избачених из строја. У злочину над српским војницима, а нарочито над цивилима, углавном женама и дјецом су вршили најжешће хрвати и муслимани у аустроугарским редовима.

    Као најбоља јединица аустроугарске војске је сматран Други босанскохерцеговачки пук који је одликован са 42 медаље за храброст, највише у цијелој царској армији. Неки пукови су бројали само по 7-8 ордена. Златну медаљу за храброст су носила 106 војника из Босне, углавном муслимана и Хрвата који су се доказали при убијању Срба. Постоји податак да су муслимани и Хрвати из БиХ добили 33.000 разних одликовања за храброст и борбе против Срба.

    Један од идеолога усташког покрета, оснивач крижара и сличних организација фрањеваца, часних сестара и католичке омладине који је био ђак Бањалучке гимназије, школовао је генерације будућих кољача и убица Срба, Јевреја и Рома. То је био Ханс Иван Мерц кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог 2003.године на Петрићевцу у Бањалуци. Он је за вријеме I свјетског рата инспирисао Хрвате да се боре против православних Срба, Јевреја и Рома и свих оних који нису били католици. Његов утицај је остао толико јак да су из његовог самостана у Петрићевцу кренуле прве групе усташа и фрањеваца да кољу Србе у Бања Луци и околини током Другог свјетског рата.

 
 
     Спроводећи геноцид над српским народом створена је мрежа концентрационих логора широм Босне. Најпознатији су били у Добоју, Бихаћу, Броду, Старој Градишци, Вишеграду и другим мјестима. Ничу нови логори у околини: Туроњ, Арад, Кечкемет, Коморан, па до надомак Беча: Шопроњек, Нежидер, Телерсдорф, итд. При томе су бирани највиђенији и најугледнији Срби, а нарочито учитељи, свештеници, трговци и чиновници. Напомињемо да су таоци били Иво Андрић, Алекса Шантић и Светозар Ћоровић и бројни други великани. Посебно суров обрачун извршен је са српском интелигенцијом - са учитељима, наставницима, ђацима и студентима. Њима је организовано више исконструисаних и намјештених суђења, неколико процеса у Сарајеву 1914, 1917, у Бањој Луци 1915-1916. У Босни је било логора у које су интернирана чак и деца као што је добојски. У тим логорима страдало је више од 100 000 људи, док је само у добојски логор интернирано око 46.000 Срба.

    Окупациона аустроугарска власт је настојала да Србе из источне Херцеговине и горњег Подриња пресели и те просторе настани католичким становништвом. Окупатор би на тај начин остварио и основну намеру да створи  тампон зону, који би раздвојио Србе са једне од Срба на другој страни Дрине, односно Србе у Србији од Срба у БиХ. То је био и још један од разлога формирања логора у Добоју. Многи Срби из Прњавора и ових простора ухапшени су и мучени у сабирном логору смрти у Добоју. Добој је постао масовна гробница за хиљаде Срба из свих дијелова Босне и Херцеговине. Једна група прњаворчана је одведена и заточена у злогласну Кулу у Броду док су други депортовани у добојски логор а неки су касније одведени у логор у Араду.

    Заточени су били прото Јовановић, Стево Остојић, Тешо Тодоровић, Недо Спасојевић, поп Јосип Ракић, а међу интерниране поп Душан Џабић, Тешо Поповић, Милија Ракић, Јефтан Ковачевић, Мирко Вулић, Станко Симић, поп Милан Милановић,поп Дамјан Ђурица, штрбачки свештеници Ђорђо Врањешевић и Вељко Бабић, који је касније био и заточеник логора Дахау са владиком Николајем и другим српским свештеницима.

    Срби су у добојском логору били смјештени у загађене, дрвене коњске бараке у којима су лечени коњи оболели од разноразних болести. Те коњске бараке су биле на десној обали реке Босне, више ушћа реке Спрече у Босну. Окупатори су обољеле поцркане коње побацали у ријеке или покопали у оближње јаме у ледине у подножју села Липац и Придјел.

    У добојски логор је од 27. децембра 1915. године, када је стигао први транспорт Срба, па до 5. јула 1917. године, када је остао без иједног логораша, било затворено 45.791 Срба,  из БиХ 16673 мушкарца и 16996 жена са дјецом, 9182 стараца и војника из Србије и 2950 из Црне Горе.  Велики број Срба је отпремњен из Босне у логор у Араду, од којих су многи тамо помрли. Тамо су Срби држани зими у леденим просторијама, на бетонском поду од чега су им се смрзавале руке и ноге. Тако је много младих логораша изгубило руке или ноге ампутацијама и остало богаљи. Логор у Арадској тврђави је основан и почео да ради пре почетка рата. У њему су у том периоду листом били цивили од чега је био знатан број жена и деце. О томе постоје документа, бројни записи очевидаца несрба. Србе у Араду су мучени су жеђу,глађу, везивали су их и тукли на мртво, стављали им гвоздене окове, жене су силоване.

    Један румунски љекар др Брандуша, који је био у прилци да види шта се у логору дешава, запањен, причао је свом пријатељу адвокату Штефану Чичо Попу, посланику у мађарском парламенту: "Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видео и упамтио то је мртва мајка са живим дететом у наручју. То се не да описати ". Услед таквог третмана само за првих седам месеци, од августа 1914па до марта 1915. умрло је 1.772 логораша. Зна се да је у Араду побијено преко 50 000 Срба. Услови у овим концентрационим логорима су били тако страшни да је преко 30% заточеника умирало већ после два до три дана. Према званичном извештају Међународног црвеног крста од 19. септембра 1917. године, у тим логорима, искључиво смештеним на територији Немачке, Аустрије и Бугарске, било је 156.630 српских официра и војника: у Немачкој 25.879, у Аустроугарској 96.363 војника и 709 официра и у Бугарској 31.942 војника и 189 официра. У Турској је било око 5.000 српских заробљеника, који су пребачени из Аустроугарске у Турску за рад у тамошњим рудницима и на изградњу багдадске железничке пруге. Ово је само број који су признале те земље Црвеном крсту. Да не помињемо да су војске све три државе од почетка рата свакодневно на најбезочнији начин кршиле Хашку конвенцију о ратовању на копну, убијајући рањенике, болничко особље, црквене великодостојнике, ратне заробљенике итд. Кад је у децембру 1914. умро Лука Џабић, свештеник из Винске (кот. Прњавор), отишао је његов син Душан, такође свештеник, тврђавни команданту Хегедиша, да га замоли за дозволу, да оца сахрани у гробљу у Араду и да за то у вароши купи пристојан лес и остало , што је потребно за сахрану. Хегедиш је дочекао младог свештеника са ужасним грдња и рекао му за мртвог оца: "Можда иу том старом лежи какав шуфт!" Премда је било стотине затворених интернираних свештеника није им се никако дозвољавало, да опоју мртваца.

    Српска војска је средином 1916. пребачена на солунски фронт. После две године рововских борби, 15. септембра 1918. године српске јединице су пробиле непријатељски фронт на планини Ниџе и кренуле у незаустављиво ослобађање Србије и осталих српских и југословенских земаља. Бугарска је потписала капитулацију већ 30. септембра 1918. године. Аустро-Угарска је капитулирала 3. новембра 1918. године а Немачка 11. новембра 1918. године.

    Тако је за Србе и Србију завршен Први свјетски рат. Ни један народ у свету није претрпео толике губитке и пустошења као српски народ који је изгубио 28% свог становништва. Нема већег геноцида у Првом свјетском рату од геноцида над Србима.

    Људски губици Србије били су око 1.300.000 људи што износи трећину предратног становништва. Краљевина Србија је у току рата мобилисала 707.343 војника, тј. 40% свих мушкараца од чега је погинуло 369.818 војника или више од 50% мобилисаних.Губицима српског народа треба придодати и преко 300.000 Срба страдалих на територији Аустро-Угарске и у борбама у Црној Гори, као и у борбама српских добровољаца на Румунском фронту. Из свега поменутог следи да укупне жртве српског народа у Првом светском рату премашују цифру од 1.600.000 мада ни овај број није коначан.

    Више од 50.000 Срба са подручја данашње БиХ је учествовало као добровољци у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године.  Још и раније 1876/7 Срби из Босне су имали у Србији „Добровољачки кор“ од три батаљона под командом Нићифора Дучића, а у Црној Гори неколико батаљона. Од 1904.године босански Срби се масовно јављају и у комитске јединице када се почела организовати четничка акција за Стару Србију. Добровољци из Босне су масовно одлазили у Балканске ратове против Турске и Бугарске те се борили под Скадром, код Љеша, на Трабошу...затим у каснијим биткама на Дрини, на Власини, Кајмакчалану, Добруџи итд. У овим ратовима су учествовали и муслимани који су осјећали своју националну српску припадност. Један од најпознатијих је био и Хуснија Куртовић, српски херој који је погођен у груди узвикнуо:“Није ми жао, Србија ће бити царевина...!“

    Од 1915.године је у Србији организовано три добровољачка батаљона од остатака четничких одреда и добровољаца који су дошли из Америке, те од добровољаца из Русије пристиглчих који су убачени у четврти батаљон. Њих је стигло око 1050 из Русије. У Првој српској добровољачкој дивизији је било 12.563 војника и официра од чега 4.997 из Босне и Херцеговине. Добровољци Војина Танкосића, познатијим као Војвода Вук, су као најхрабрији подизали морал осталим војницима.

    Велики број Срба је страдао управо у аустро-угарској војсци јер је окупаторска власт масовно мобилисала Србе у своје редове и слала их широм европских ратишта да гину за Аустро-угарску монархију. Срби су учествовали на свим фронтовима  а нарочито на италијанском и источном фронту. Многи Срби прњаворског краја су учествовали као добровољци на српској страни предајући се на фронту савезницима. Срби су се на источном фронту масовно предавали Русима и од њих су формиране добровољачке јединице које су касније упућиване на Солунски фронт.

    На солунском фронту је било доста бораца из Прњавора и околине а остао је упамћен по својој храбрости Марко Моравац из Мравице који се као припадник аустро-угарске војске са још неким прњаворчанима предао Русима и послије учествовао на фронту у Добруџи а касније и у пробоју Солунског фронта. Марко је за испољену храброст био носилац бројних српских, руских и француских одликовања. У Прњавор се вратио као капетан 1. Класе. Његово име је послије рата спомињано на војним академијама као примјер за храброст.

    Поред Моравца, многи Прњаворчани су се обрели на Солунском фронту али нажалост ми данас нисмо у могућности да знамо њихова имена, управо из разлога јер су Срби незаинтересовани за за своју историју као и за славну прошлост својих предака. Тако од више стотина добровољаца, данас имамо податке само за неколицину. Споменућу само добровољце из села Штрпци, за које захваљујући посљедњем живом солунцу Игњатић Милошу имамо податке и из чијег примјера се види колико је било расположење нашег народа за ослобођењем од вијековног робовања. Штрпци су једино село уопште под аустро-угарском окупацијом које је дало толики број добровољаца који су учествовали на српској страни, да је послије рата било познато по томе. Наиме, само из Штрбаца је на Солунском фронту је било 27 добровољаца које знамо поименице.

То су били: Бабић Дујак, Бојановић Никола, Брковић Петар, Бокур Вид, Бокур Томо, Васић Стјепан, Вејић Михајло, Гатарић Арсеније, Дарадан Симеун, Живковић Васкрсије, Игњатић Милош, Кесер Драгић, Маринковић Лазар, Милутин Коста, Милутин Василије, Мусић Симеун, Продановић Јово, Симеунчевић Глигор, Сегић Петар, Станић Никола, Томаш Саво, Томић Миле, Тривичевић Петар, Чавић Симеун, Чавић Јово, Хранитељ Стефан, Шарчевић Јово.
Бабић Дујак и Чавић Јово су страдали прије пробоја солунског фронта, Дујак је умро од тифуса а Јово је страдао при повлачењу преко Албаније од шиптарских банди. Преко Албаније су прешли Мусић Симеун и Игњатић Милош, док су остали дошли као добровољци из Русије, гдје су у Одеси формиране добровољачке јединице. Русима су се предали на фронту у Галицији. Васић Стјепан, Милутин Василије и Станић Никола су страдали на пробоју солунског фронта и сахрањени су на Зејтинлику-војничком гробљу и њихове гробове смо посјетили приликом поклоничког путовања у Грчку 2009.године. Петра Брковића су Нијемци стријељали у чувеном окршају код Каиновића млина у Штрпцима новембра 1941.године а Хранитељ Стефана и Кесер Драгића су убили четници по завршетку Другог свјетског рата.

    Када је крај Првог свјетског рата био евидентан, сазван је састанак у хотелу „Поповић“ под вођством учитеља Душана Богуновића а расправљало се о стању у земљи и политичкој ситуацији. На том састанку су присуствовали Стево Остојић, Тошо Тодоровић, Тешо Ковачвић, Богдан Бошковић, Тривун Ђермановић, Марко Марковић и Тешо Поповић, власник хотела. Предсједник прњаворског среза је тада био Пољак Потуцко те је и он сазвао састанак у градској вијећници 25.октобра 1918.године на коме се расправљало о оснивању заштитних одреда од грађана Прњавора који би требали да штите грађане од тобоже војске која се враћала са фронта. Овај приједлог је од већине Срба одбијен јер су били таквог става да је то наша војска и да народ нема потребе да се плаши. Убрзо након састанка је Потуцко напустио Прњавор, а у граду је основано Народно вијеће већ почетком новембра. Важан дио његове делатности било је спречавање нереда и пљачке.

    У Прњавору је предсједник народног вијећа био Стево Остојић а тајник Павао Уремовић. Извршни органи прњаворског народног вијећа су били Народна гарда са Војиславом Богићевићем и Рајком Опачићем на челу, те летећи коњички одред са протом Луком Давидовићем на челу. Ова гарда на челу са Рајком Опачићем је разоружала припаднике радничке компаније у Штрпцима којом је заповиједао унук Бенјамина Калаја. По повратку из војске у Народно вијеће су укључени прото Јово Јовановић и Лазар Марковић.
 

    На Аранђеловдан 21. новембра 1918. У Прњавор су ушле јединице српске војске под командом потпоручника Ратка Благотића. Тада су прњаворчани узвикивали „Живио Краљ Петар“, „Живјела српска војска“. На многим мјестима су се тада након много година завијориле српске тробојке у Прњавору. На исти дан су ослободиоци ушли и у Бања Луку и тиме је означен крај аустроугарске окупације у БиХ. Истог мјесеца се 27 срезова у Босни и Херцеговини изјаснило за присаједињење Србији, а прњаворски срез је био један од првих који је то учинио. Прњаворчани су донијели резолуцију на великом народном збору на Брашненој пијаци под пресједањем предсједника Народног вијећа Стевом Остојићем. Народно вијеће је усвојило Прокламацију 27. новембра 1918. г., којом проглашава присаједињење Босне и Херцеговине Краљевини Србији, те да се „од данас вољом народа, Босна и Херцеговина сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије“.

    Три дана касније 1. децембра 1918. године проглашено је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Након уједињења се водила политика „братства триплеменог народа“ владе Краљевине СХС и потом Краљевине Југославије. Власт није дозвољавала да се говори, пише и учи у школама да су у Првом светском рату страдали Срби, а да су извршиоци злочина и геноцида били поред Нијемаца, Мађара и Бугара били и Хрвати и муслимани у редовима аустроугарске војске.
 


Нека вам је слава и хвала!

 

Бојан Милијашевић,
Светосавска омладинска
заједница Прњавор



ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

 Добруџанска битка - Логор Добој - Логор Јиндриховице - Мензел Бургиба - Мачва и Подриње - Колубарска битка

Шуцкори - Ашах - Логор Арад - Сарајевски атентат - Зејтинлик - Церска битка - Аустроугарска монархија

Битка на Легету - Валадново - Мојковачка битка - Топлички устанак - Солунски фронт - Албанска голгота

Горничевска битка - Нежидер - Освајање Кајмакчалана - Болдогасоњ - Гвоздени пук - Сурдулица - Чемерно

 Велики Међер - Вражија дивизија - Улм - Броумов - Маутхаузен

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1052  пута
Број гласова: 15


Tags:
PRVI SVETSKI RAT
BANJA LUKA
PRNJAVOR
BOSANSKA KRAJINA


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Промоција књиге "Гаврило Принцип у Београду" 18.9.2014 у Бања Луци

Вељко Грујић: Три дaнa сa дрвeтa глeдaо сам зло

Сећање на покољ Срба у Радуловцу крај Прњавора 1941. године

Интервју са академиком Василијем Ђ. Крестићем, директором Архива САНУ

73 године од покоља у цркви села Драксенића

Свети мученици Дракулићки наши, праштајте нам

Вилијам Хантер: Лекар који је излечио Србију 1915




Поделите ову вест, нека се чује истина...































Skip Navigation Links