Интервју са Драгом Мастиловићем, професором и деканом Философског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Један је од аутора књиге: "Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату - зборник докумената", објављен 2020. године.

Могу ли глобалне империје српском народу судити пред Хашким трибуналом без дубљег увида у стравична страдања Срба у сребреничком округу у сва три рата?

Историчари морају да говоре о континуитету злочина над Србима а све у покушају њиховог истребљења западно од ријеке Дрине. Прве концентрационе логоре за Србе, чак и за српску дјецу са ових простора, формирала је Аустроугарска. Тај континуитет наставила је Независна Држава Хрватска и додала још неке елементе геноцида, брутално физичко затирање и то нечувено звјерским методама и духовни геноцид, то јест насилно покатоличавање, посебно српске дјеце којима су родитеље претходно побили.

У ратовима 1991–1995 године добрим дијелом је довршен тај пројекат, јер су Срби из Хрватске скоро истријебљени, каже у разговору за „Печат“ Драга Мастиловић, историчар са Универзитета у Источном Сарајеву.

Творци пројекта Сребреница никада нису посегли за дубљим увидом у општи историјски, демографски, политички и правни оквир генеалогије проблема. Да ли се пред нашим очима ствара нова историја?

Оне силе које данас кроје наше судбине имају, очигледно, и амбицију да кроје нашу историју. Због тога њих најмање занимају историјске чињенице, демографски процеси, међународно право и слично. Хашки трибунал, а то је данас сасвим бјелодано, очигледно је настао са политичким, а не правним мотивима, али оно што је најзанимљивије јесте његова амбиција да кроји будућу историју.

Управо због тога је смијешно несразмјеран однос између Срба и припадника осталих народа осуђених у Хашком трибуналу. Посматрани у том контексту, нису нимало случајни ни данашњи покушаји ревизије историје, поготово Првог свјетског рата. Осим тога, на тај начин најдиректније се помаже оним политичким снагама, посебно у Сарајеву, које данас настоје да Србе прогласе за фашизоидан и геноцидан народ иако су Срби били управо ти који су на овим просторима највише страдали од фашизма и највише допринијели борби против фашизма.

Да и не говоримо о томе колико је бесмислено изнова доказивати да су Срби, Јевреји и Роми на овом простору били жртве геноцида, када видимо да су Срби западно од Дрине, на крају XX вијека, доведени на руб опстанка. Нема сумње да ће у будућности бити доста оних који ће писати историју Балкана по моделу Хашког трибунала, али ће несумњиво бити и оних који ће писати историју самог Хашког трибунала, јер историја не памти ниједну коначну побједу и ниједан коначни пораз и онима који су данас владари свијета нико не гарантује да ће то бити и за, на примјер, наредних стотину година.

Кад је почело да се одмотава клупко злочина у Сребреници и да ли су Срби били прве жртве?

Започели су безмало одмах по успостављању хрватске власти на овим просторима. Прва се на удару нашла Српска православна црква и њено свештенство а затим и виђенији Срби. Све православне цркве у срезу сребреничком затворене су, а забрањена су и сва чинодејствија српских свештеника. Парохијски дом у Сребреници претворен је у усташки дом, а већ првих дана власти НДХ срушен је споменик хероју из Првог свјетског рата, мајору Кости Тодоровићу.

Сви православни свештеници похапшени су и упућени у концентрационе логоре или протјерани у Србију.

Убрзо су услиједила и прва брутална убиства похапшених Срба. Осим злостављања одраслих мушкараца, већ од првих дана успостављања хрватске власти у Сребреници услиједило је и злостављање српске нејачи по селима, али и масовна пљачка српске имовине, у чему се посебно истицала злогласна муслиманска милиција, коју су усташе формирале од домаћег становништва. Срби су убијани на најбруталнији могући начин.

Свједок тих ужаса, Перо Ђукановић тврди да су устаници приликом уласка у Дрињачу 14. августа 1941. године у подруму задружног магацина затекли једно буре у којем је било око 150 литара људске крви. Срби из Подриња клани су и касапљени над тим буретом а оно је, као поклон и знак оданости, требало да буде послато поглавнику Павелићу у Загреб. До устанка који је подигнут почетком августа 1941. године само у тадашњем сребреничком срезу је побијено више од 110 Срба.

Када су почињени најмасовнији злочини над Србима у Сребреници?

Први масовни покољ српског становништва сребреничког среза и уопште Источне Босне извршила је злогласна Францетићева Црна легија у току априла и маја 1942. године. Они су буквално клали све што им се нашло на путу. Велики број српске нејачи из Источне Босне страдао је покушавајући да пређе Дрину и спаси се у Србији.

Тако су, на примјер, у селу Факовићима, у једну кафану усташе затвориле преко 200 људи, жена и дјеце, које су похватале између Дрине и Факовића а затим их исту ноћ брутално побили. Њих 56-оро Срба, усташе су заклале пред кућом свештеника из Факовића а њихове лешеве побацале у Дрину. Осталих 179 жртава усташе су побиле из митраљеза и затрпале у двије унапријед припремљене јаме у Факовићима.

У селу Јежештица муслимански фашисти су том приликом извршили највећи покољ по броју жртава. Они су по дану купили људе из села, па су их ноћу водили на поток и тамо клали. Жртве су претходно ужасно мучили, тукли, силовали, дјевојкама су резали дојке, људима су одсијецали дјелове тијела, а затим би их преклали.

Ове покоље извршила је Шушњарска легија, којом су командовали Мустафа и Атиф Адемовић из Шушњара. Из више села у општини Скелани велики број људи је заклан код својих кућа или на обали Дрине а неки су одведени и у усташки табор у Скеланима гдје су стравично мучени. За њих су усташе биле спремиле посебне и до тада нечувене методе мучења. Наиме, затвореници су морали сваки дан да поједу по четврт килограма соли, а све у циљу да им усташе након неколико дана лакше одеру живима кожу са главе до врата.

Свједок тог ужаса, Данило Маринковић појео је и сам за неколико дана три килограма соли, али је успио да побјегне из тог мучилишта у Скеланима. Трагедија српских села сребреничког среза није престала ни када је прошла Францетићева легија, јер је у селима остала муслиманска милиција којој је једини посао био да хвата преживјеле Србе или оне који су покушавали да се врате из Србије, и да их коље.

Нека српска села потпуно су опустјела. Тако је, на примјер, у селу Зелиње, које је до тада бројало 137 српских домаћинстава, остала само једна жена од 50 година. Други масовни покољ сребреничких Срба извршен је 14. и 15. јуна 1943. године када је 29. дјелатна бојна (батаљон) у самој вароши Сребреница и у селима Залазје и Брежани брутално поклала преко 200 Срба, већином нејачи.

Појединачна убијања, пљачке, силовања и слична насиља над српским народом Сребренице нису престала све до 1945. године.

Јуре Францетић и Рафаел Бобан у Зворнику, 1943.

Колике су биле стварне размјере злочина над Србима у Сребреници у Другом светском рату?

Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина БиХ, усташе су у сребреничком срезу у периоду од 1941. до 1945. године убиле 2.262 особе, од чега је било 430 дјеце и 546 жена. Осим ријетких изузетака, све жртве овог терора били су Срби православни.

То значи да је у срезу Сребреница у току Другог свјетског рата убијено преко 2.200 Срба, али ни та цифра није коначна, јер све жртве нису регистроване, а посебно мала дјеца и одојчад која још увијек нису била ни добила име, па их тако и нема на попису жртава. Од укупног броја жртава сребреничког среза у Другом свјетском рату православни Срби су чинили око 68%, што значи више од двије трећине свих жртава.

Како су свирепо и садистички убијани свједочи и податак да је њих 663 заклано ножем, а 348 измрцварено разним методама мучења.

У Подрињу постоји изрека „Пао је Берлин, Осмаче нису“. О чему сведочи ова давно заборављена изрека и ко су у ствари били починиоци ових злочина?

Нешто слично је упамћено и у Херцеговини, то јест да Независна Држава Хрватска није пала док не падне Кула Фазлагића код Гацка. Међутим, пуно више од ових анегдота, о томе ко су жртве и ко су починиоци злочина над српским живљем у Сребреници, Подрињу и осталим дијеловима Босне и Херцеговине у Другом свјетском рату, говоре историјски извори. Они несумњиво свједоче да је, нажалост, локално муслиманско становништво у Подрињу, али и у другим дијеловима Босне и Херцеговине масовно приступило усташком покрету.

Највећи број злочина у Сребреници, али и у другим дијеловима Подриња починили су одреди тзв. муслиманске милиције. Конкретно у Сребреници далеко највећи број злочина над српским народом починили су одреди Омера Мустафића, Муја Омеровића, Меха Арпаџића, Османа Верлашевића и других. Осим у усташке одреде муслиманске милиције, муслимани су масовно приступали и у хрватске јединице.

Тако је, на примјер, у саставу 29. дјелатне бојне, која је извршила покољ Срба у Сребреници 14. и 15. јуна 1943. било 125 муслимана и 103 Хрвата.

Срби у Подрињу убијани су и у Првом светском рату, о чему су писали Иво Андрић и Милорад Екмеџић. Да ли можемо говорити о унутрашњој вези злочина?

Прије би се могло рећи да се ради о континуитету злочина над Србима а све у покушају њиховог истребљења западно од ријеке Дрине. Прве концентрационе логоре за Србе, чак и за српску дјецу са ових простора, формирала је Аустроугарска. Тај континуитет наставила је Независна Држава Хрватска и додала још неке елементе геноцида, брутално физичко затирање и то нечувено звјерским методама и духовни геноцид, то јест насилно покатоличавање, посебно српске дјеце којима су родитеље претходно побили.

У ратовима 1991–1995 године добрим дијелом је довршен тај пројекат, јер су Срби из Хрватске скоро истријебљени. Посебна прича су Срби католици из Далмације и Дубровника, који су још раније превјерени. Њих је у Далмацији још тридесетих година XX вијека било неколико десетина хиљада, а данас нема ни помена о њима. Западно од Дрине остала је још само Република Српска као гарант опстанка српског народа у Босни и Херцеговини.

Континуитет злочина над Србима у Босни и Херцеговини може се лако пратити уз помоћ историјских докумената управо на примјеру Подриња. Тако је, на примјер, у селу Факовићима, априла 1942. године, за једну ноћ брутално побијено преко 200 Срба. У истом селу је октобра 1992. године побијено 25 Срба. Већ сам говорио о стравичном покољу Срба у селу Јежештица 1942. године а у истом селу августа 1992. и на Божић 1993. поклано је неколико десетина Срба.

Такође сам говорио о покољу 105 Срба из села Залазја 1943. а Срби из тог села поклани су и на Петровдан 1992. године. Да и не помињем остала села, као Скелани, Загони, Крњићи, Сасе и тако даље.

Масовна гробница Срба у Босни, 1951.

У тим покољима страдали су највише цивили, чак и читаве породице. Да ли би се трагом породичних историја могао исписати Magnum Crimen над српским народом?

Можда је историја као наука и најнеправеднија и најсуровија када су у питању те породичне трагедије, јер тешко да може и наслутити, а камоли описати личну драму и сав ужас који су преживљавале поједине породице, посебно дјеца, чекајући смрт под усташком камом. Када је у питању Сребреница, у историјским изворима има пуно података о страдању комплетних породица, као и о именима њихових убица. Као примјер навешћу само неколико њих: Породицу Живка Милошевића, из села Бешировића, на кућном прагу су поклале прве комшије муслимани.

У селу Жедањско, усташа Јашар Ибрахимовић побио је комплетну породицу Спасојевића, која је имала око 30 чланова. Такође, породицу Станоја Стјепановића из села Јежештица, и то жену Ружу (стару 21 годину) ћерку (2) мајку Јовану (50) снаху Ангелину (27) братића Бошка (8) браћу Петра (17) и Алексу (9) те сестру Даринку (14) усташе су одвеле од куће око 500 метара и у једном потоку све поклали ножевима.

У селу Зелињу су, поред осталих злодјела, у кући Вујадина Костијеровића, усташе запалиле петнаесторо чељади итд. Оваквих и сличних примјера страдања читавих породица има сијасет.

Да ли би могла да се, по угледу на Ћоровићеву Црну хронику, направи Црна хроника страдања српског становништва у Подрињу, на линији Зворник  – Братунац – Сребреница?

Не само да би могла већ би морала да се направи и то мора бити један од високих задатака српске историографије у Републици Српској у наредном периоду, али не једна Црна књига, већ читави томови Црних књига. И то не само за област Подриња већ за читаву Босну и Херцеговину. Али, то превазилази снагу појединца и то би, систематично и предано, и то дужи низ година, морао да ради један историјски институт, који ми, на жалост, у Републици Српској још немамо. Чак и то показује колико смо ми народ прилично расуте свијести, без националног програма и јасно дефинисаних националних циљева, а о било каквој стратегији да и не говорим.

Народ богате историје, али прилично сиромашне садашњице, не у материјалном смислу, па самим тим и неизвјесне будућности. Срби су народ који из историје веома тешко извлачи поуке, па смо можда дијелом и због тога, на почетку XXI вијека, у националном смислу скоро враћени стотину година уназад, то јест на исте или сличне стајне тачке гдје смо се налазили прије балканских ратова.

Што је најгоре, тај процес још увијек није завршен и одвија се пред нашим очима.

Када је Теодосије 395. поделио Источно и Западно римско царство, граница је ишла преко Дрине. Да ли та мистична граница живи од тада па све до данас?

Дрина као замишљена граница два свијета, православног и римокатоличког, нема везе са Теодосијем, већ са римокатоличким идеолозима из XIX вијека, који су на тај начин осмислили стратегију за спречавање продора Русије и православља на топла мора. Од тада се српском народу западно од Дрине оспорава право на живот на том простору. Аустроугарска је у Босни и Херцеговини затекла око 43% српског православног становништва, национално потпуно свјесног и оданог православљу, а које је било разочарано одлукама Берлинског конгреса и изневјерених нада у ослобођење и уједињење са двије слободне српске државе, Србијом и Црном Гором.

Због тога је примарни циљ окупаторске политике Бечког двора у Босни и Херцеговини била темељита промјена њене етничке слике, чему је имало да послужи усељавање преко 200.000 католика, већином сељака из Баварске, у Босну и Херцеговину, уз истовремено исељавање православног и муслиманског живља из ње.

У току Првог свјетског рата аустроугарски окупаторски режим довео је до врхунца терор над српским народом у Босни и Херцеговини.

Да ли је Република Српска специфична утолико што она представља најзападнију православну земљу која  дубоко задире у тело Ватикана?

Република Српска данас представља последње остатке или „остатке остатака“, како то често каже академик Екмечић, српског народа са ове стране Дрине. Ни вијекови турске окупације, процеси исламизације и унијаћења, буне, ратови, миграције и сваковрсни терор нису успјели да униште Србе као већински народ у Босни и Херцеговини, јер су и пред Први свјетски рат Срби православни чинили више од 43% становништва ових покрајина.

Али, у XX вијеку, два свјетска и један грађански рат и надасве планирани геноцид над српским народом који је спровођен у оквиру њих, затим двије планске колонизације, појачане миграције и на крају негативна стопа прираштаја, учинили су да 1991. године Срби православни чине једва нешто више од 31 одсто становништва Босне и Херцеговине, не рачунајући оне који су се изјаснили као Југословени.

Данас је тај проценат можда и мањи. Ове бројке несумњиво свједоче о томе који је народ у Босни и Херцеговини био мета уништења током XX вијека.

Због тога је постојање Републике Српске последњи гарант опстанка српског народа у Босни и Херцеговини и ако би се једног дана десило да нема Републике Српске, то би значило да Срба у значајнијој мјери нема више на простору западно од Дрине.

Разговарала: Наташа Јовановић
Извор: ПЕЧАТ бр. 305.
07.02.2014