У емисији Досије, епизода "Злочини над цивилима у Добоју" је прича о цивилним жртвама грађанско-вјерског рата у Босни и Херцеговини у првој половини деведесетих година 20. вијека, када је разбијена Југославија.

Растурањем југославенске федерације 1991-1992 преко два милиона Срба је остало ван граница СР Србије, највише у БиХ и Хрватској. Сепаратистичке снаге у Загребу и Љубљани су уз помоћ западноевропских дипломата, као и подршку сигуносно-информативних служби земаља НАТО почели са стварањем независних државица, супротно Уставу СФРЈ и међународном праву.

Циљ сепаратиста је био да нове државице на јужнославенском простору буду етнички и вјерски чисте, односно да процес елиминације Срба и Југославенске Народне Армије буде што бржи и ефикаснији. У БиХ су главну ријеч водили прваци Странке Демократске Акције (СДА): Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић. Такође ту је и Сефер Халиловић који се налазио на челу одбјеглих (под)официра и генерала (дезертера) ЈНА који су напустили савезну војску и понијели војне тајне са собом, те прешли директно у муслиманске паравојне формације (МПС).

Још у љето 1991. Алија Изетбеговић је под својом контролом имао преко 50.000 бојовника сврстаних у "Патриотску лигу" и "Зелене Беретке", који су илегално наоружани. Касније се тај број само повећавао. Такође, врхушка СДА је успоставила сарадњу са подземљем где су имали обострану корист. Сарајевски криминалци: Јука, Ћело, Зулуфкар, Цацо и др... су имали прећутану дозволу да чине шта им је воља, али и обавезу да етнички очисте град на Миљацки, од Срба. Слично је рађено и у другим градовима гдје су муслимани и Хрвати имали релативну већину: Зеница, Тузла, Високо, Мостар, Дервента, Оџак, Орашје, Бихаћ, Бугојно, Коњиц, Чапљина...итд.

Након мучких напада МПС на колоне ЈНА, у Добровољачкој улици у Сарајеву у мају 1992. године, као и на Брчанској Малти у Тузли било је стотине мртвих југославенских војника и схватање да је рат пред вратима.

Врхушка СДА је од муслуманских паравојних формација направила ткз. Армију БиХ, са циљем да оствари свој наум - етички чиста Босна и Херцеговина. Рушењем мира и преливањем тензија из Сарајева на остале крајеве БиХ почиње оружани сукоб који је трајао скоро 4 године.

Добој је градић који се налази у централним дијеловима БиХ, подно планина Требава и Озрен. Од давнина је ту присутан србски живаљ, о чему говоре и православне светиње, сазидане још у XIII стољећу, у доба светородне династије Немањића.

Муслиманске оружане снаге су на Добојски регион извеле десетине офанзива током 1992-1995, што је довело до бројних жртава уз огромну материјалну штету. Један од таквих напада у рану зору 23. септембра 1994. када је било стравично гранатирање Добоја са муслиманских положаја Другог (Тузланског) корпуса ткз. Армије БиХ, из правца Кокотнице и Лукавице. Циљ је био да се окупира Добој, чиме би цијели Озрен био у окружењу.

Иако су тада борци озренских бригада ВРС успјели да одбране Добој од муслиманске агресије... наредне године у септембру 1995. два корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ крећу у агресију на јужне дијелове Озрена, те окупирају долину Криваје и Возућу, уз стравична злодјела муџахедина над заробљеним војницима ВРС.

Град Добој је током грађанско-вјерског рата ту БиХ имао најмање 64 цивилне жртве, од чега 14 дјеце, односно малољетних лица.

За србске жртве нема правде, јер Хашки Трибунал одбија да процесуира муслиманске злочинце и лицемјерно понављају да нема довољно доказа. Слично ради и Тужилаштво БиХ, које деценијама врши опструкцију предмета који су у "Случају Добој" предати још 2012. године. Више него јасно је да правосудни систем БиХ чека да помру зликовци и жртве, па да се може рећи како су ти случајеви затворени.

Ради се о томе да би пресуде муслиманским злочинцима јасно указале на чињеницу да и Срби имају жртве, што би значајно промјенило мозаик оружаног сукоба 1990-их на подручју Босне и Херцеговине. Управо они који су на тим наративима стекли бројне повластице држе полуге власти у БиХ и не желе да се пуна истина открије.

У овој емисији пред камере су стали:

• Гордана Дамјановић, рањена жртва у Добоју 1994.
• Исидора Граорац, предсједница Организације породица заробљених, убијених бораца и несталих цивила
• Виктор Нуждић, директор Центра за истраживање рата и ратних злочина
• Сања Вулић, народни посланик у Парламенту БиХ
• Игор Филиповић, становник Добоја