У 103. емисији је гостовао Васо Плакаловић, учитељ и бивши становник сарајевског насеља Тарчин, општина Хаџићи.
Васо Плакаловић је рођен 1949. године романијском селу Калаузовићи на Сокоцу, изнад Сарајева. Завршио је школу за учитеља и одслужио редовни војни рок у ЈНА. Дошао је 1967. у насеље Тарчин, општина Хаџићи, гдје добио посао у основној школи. Ту је засновао породицу и добио двоје дјеце.
Како сам каже ишколовао је много генерација трудећи се да их учи правим вриједностима, да увјек буду правични и вриједни људи.
Раних деведесетих година 20. вијека долази до растурања социјалистичке Југославије под утицајем спољних факора НАТО и ЕУ, потпомогнути унутрашњим сепаратизмом. У Босни и Херцеговини главну ријеч су водили Алија Изетбеговић и Странка Демократске Акције. Они су окупили око себе радикални муслимански клер који је желио ткз. Исламску декларацију спровести у дјело, односно да БиХ буде независна уређена према начелима сунитског Ислама. СДА је брзо нашао савезнике у хрватској националној заједници те су склопили договор да се елиминише Југославенска Народна Армија и србски народ.
Већ средином 1991. пошто су отпочела ратна дејства у Словенији и Хрватској, почело је са стварањем паравојним формацијама од стране муслимана и Хрвата. Они су били средство да се отјерају Срби. Врхушка СДА је склопила договор са босанским подземљем, гдје су им дозволили криминалне радње (уцјене, силовања, убиства, пљачке...), али су за узврат морали да етнички очисте Сарајево од србског живља.
Тарчин је био мјесто гдје су муслимани имали већину од 65%, док су Срби имали 23%, а Хрвати 7%. Мустафа Ђелиловић је постављен за начелника Општине Хаџићи, касније ткз. Кризног штаба. Он је био на челу УЗП - удруженог злочиначког подухвата и пружао највећу логистику и подршку за 9. бригаду ткз. Армије БиХ.
Средином маја 1992. након што је испражњен пољопривредни силос у Тарчину (ул. 27. јула) ту су доведени први заробљеници - војници ЈНА из касарне Крупа. Након што је окупирана Брадина од стране хрватско-муслиманских паравојника, десетине Срба цивила је киднапоано и баш у логору Силос утамничено. Већ у јуну мјесецу долази до масовних рација у Општини Хаџићи, када је мноштво Срба цивила хватано попут животиња и спроведено до Силоског логора.
Васо Плакаловић тврди да му је састављена ЛАЖНА ОПТУЖНИЦА тј. стављено на терет да је он имао некакве везе са Шешељевим добровољцима којима је требао да покаже терен, као и да је вршио евакуацију дјеце са тарчинског подручја. Конкретно ислеђивао га је Енвер Дуповац, који је прије рата радио у полицијској станици. Незадовољан његовим одговорима вратио га је у ћелију. Наредни дан Плакаловић је имао тешко пребијање од пет муслиманских стражара, да није могао да стоји на ногама. Касније је имао још два брутална премплаћивања по сличном рецепту.
Посебан дио је Плакаловић посвето суровим условима у државном концентрационом логору Силос. Хране су добијали врло мало, свега кришку хлеба дневно. Пет литара воде је ишло на цијелу ћелију, односно 50 људи. Нужду су вршили у једној канти која се празнила само ујутро. Купање су први пут имали тек послије 11 недеља, а одјећу нису мијењали. Сунчеве свијетлости нису имали, односно видјели су сунце само када су ишли напоље, што им је дозвољавано врло ријетко. Темпереатура у ћелијама је увјек била 4-5 степени изнад нуле. Дуго времена су логораши спавали на хладном бетону, без икакве поставке. Надгледање су имали даноноћно, односно стражаре са пушкама. Контакт са спољним свијетом није ни постојао.
У Силоском логору је било и стараца и малољетних дјечака, па чак и жена. Број затвореника се креће од 600 до 730. У сами казамат су долазили и високи муслимански функционери из Сарајева који су били упознати са тиме шта се дешавало у зидинама "Силоса". Али нису ништа учинили да се заустави то зло.
Међународни Црвени крст је први пут дошао у "Силос" тек 30. новембра 1992. и пописао Србе логораше. Касније је Плакаловић пребачен у логор Крупа, одакле су их водили да раде тешке физичке послове, копање тунела, ровова и траншеја.
Слободу је угледао тек што је 25. априла 1992. искористио нелажњу стражара на копању и са једним дјечаком Момчилом пребјегао преко ријечице и њива, чак и минског поља ризикујући свој живот, на положаје ВРС. Током својих тамничких дана изгубио је око 40 килограма тјелесне тежине.
Како сам каже, Плакаловић, о пакленим мукама у логору Силос, мало је и 10 емисија, који би могли да испричају поколењима бестијалност и иживљавања муслиманских стражара над Србима.
За све ове ужасе који су се дешавали у ДКЛ Силос, само је осморица припадника ткз. Армије БиХ осуђено, иако је далеко више умјешано у УЗП - удружени злочиначки подухват.