Емисија "Досије" на АТВ је 23. априла 2025. приказала причу о једном од најстрашнијих злодјела током грађанско-вјерског рата у Босни и Херцеговини раних деведесетих година 20. вијека. Аутор и водитељ је Вања Василић.

Скелани су мало мјесто у југо-источним дијеловима србске земље Босне, у зони средњег Подриња, недалеко града Сребренице.

Југославенска федерација је разбијана 1991-1992 под утицајем страних фактора, прије свега земаља Европске уније, односно НАТО пакта, али и унутрашњег сепаратизма у западним дијеловима тадашње државе: Словенији и Хрватској. У тим иредентистичким плановима, Загребу и Љубљани се врло брзо придружују и прваци Странке Деморкатске Акције, који су жељели БиХ одвојити од остатка СФРЈ.

Алија Изетбеговић је у СДА окупио особе које су у архивама југославенских сигурносно-обавјештајних служби имали ознаку "унутрашњи непријатељ". Његови блиски сарадници су постали: Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Алија Делимустафић, Сулејман Тихић и други који су жељели да БиХ уреде према начелима злогласне "Исламске декларације", књиге због које је Изетбеговић робијао средином 1980-их, пошто је обиловала вјерском догмом и фанатизмом, као и међунационалом мржњом.

Прваци СДА су већ у љето 1991. почели са формирањем паравојних формација: "Патриотска Лига" и "Зелене Беретке", од којих је касније настала муслиманска ткз. Армија БиХ. Заслугу за ово припадају дезертерима из Југославенске Народне Армије: Сеферу Халиловићу и Јовану Дивјаку.

Априла 1992. оружана дејства из Сарајева се прељевају у остале дијелове БиХ, а у то вријеме за начелника полицијске станице у Сребреници постављен је Насер Орић, бивши припадник Државне безбједности СР Србије. Орић је врло брзо око себе окупио екипу првокласних монструма који су имали већ код себе оружја од раније и били су спремни за рат.

Већ од Ђурђевдана 1992. Насер Орић са својим злогласним бандама започиње етничко чишћење србских насеља у ширем рејону око Сребренице. Убијали су и пљачкали, палили и силовали, рушили и скрнавили, а нису имали милости ни према дјеци.Заправо, Сребренички регион је био некаква енклава под заштитом Уједињених нација, гдје Војска Србске Републике није смјела имати тешко наоружање и велику бројност своје пјешадије. Ово је и допринело "успјесима" Орићевих крволока, који су починили серију покоља у Кравици, Бљечави, Гниони, Руповом Брду, Ратковићима, Брежанима, Магашићима, Лозничкој Ријеци, Јежештици, Факовићима...итд.

Крвници Насера Орића

Тако је освануо и 16. јануар 1993. када је Насер Орић повео своје бојовнике према Скеланима, са циљем тоталног уништења.

У рану зору Србе у Скеланима буди пуцњава, урликање, плач, гдје се највећи дио мјештана у првом моменту није ни снашао, односно схватио шта се заправо дешава. Орићеви крволоци, највише комшије из сусједних насеља, су плански ишли по кућама те убијали свакога кога су нашли у свом дому. Такође, један дио злотвора је зашао према Дрини у једнан шумарак, те су одатле пуцали на све који би се усудили да пређу преко моста и потраже спас у сусједној Бајиној Башти односно СР Србији.

Муслимански бојовници су са еуфоријом узвикивали: "Алаху егбер!".

Постоји прича у емисији о спашавању муслиманских цивила у прољеће 1992. који су отишли у иностранство, али су се вратили пар мјесеци касније и управо су они били у првим редовима црних ескадрона који су насрнули на своје комшије и убијали Србе претежно хладним оружјем: сјекирама, камама, жицом, металним штанглама или давили у води.

Један дио Срба у Скеланима је био заробљен и одведен у сребреничке логоре у којима су психо-физички малтретирани тј. мучени, па чак и убијани.

Након рата, у Скеланима је постављена спомен-плоча, на коме је уклесано 305 имена тј. Срба који су погинули од радикалних исламиста под врховном командом Алије Изетбеговића. За њихову насилну смрт нико није одговарао ни пред правосуђем БиХ, нити пред Хашким трибуналом.

Пред камерама о овом ужасном ратном злодјелу се појављују и свједоче:

• Милица Димитријевић из Скелана, која је тих дана изгубила два сина: Александра (5) и Радисава (11)
• Мирко Секулић из Сребренице, коме су убили супругу припадници АБиХ
• Цвјетко Ристић из Скелана, коме је читава породица убијена тј. отац, мајка, сестра и брат
• Бранислав Глиић, мјештанин Скелана и организатор размјене
• Бранимир Којић, предсједник Организације породица заробљених и погинулих региона Сребреници
• Стана Митровић, заробљеница која је тада имала 5 година