Скупише се звери на немоћно стадо,
У пакленој ноћи крај зелене Дрине,
А пред њима стоји плавооко чадо.
Отац болно јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“

Мртва се тјелеса ваљају селом,
Топла јунска ноћ само што не мине,
Одјек страха све тишину пара.
Отац тихо јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“

Потурчена нечаст, без стида и срама
Крвавим пиром воде у висине
Јагањце Србе, што ћутке страдају.

Отац тихо јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“
Сломи се небо, згасну се зора,
Јунско сунце над Дрином се вине,
Занијемјела села у јецају од бола.

Отац тихо јечи:
„Не бој се, Слободане, мој малени сине!“
А Слободан ћути, ни гласић да пусти
Док му ломе руке и парају груди,
Окицама невино у џелата гледа
И тихо збори, анђео мали:

„Не бој се, тата, само храбар буди!“
Коначно пуцањ јутро пропара,
Плавооки анђео Богу се помоли
И пре но што му срце престаде да куца,
Само тихо рече:
„С Богом, тајо, више ништа ме не боли.“

Аутор: Мирослав Вујанић
13.07.2017. љ.г.
 

Стихови су посвећени дјечаку Слободану Стојановићу из Теслића, који се са породицом 1992. године усљед ексалације окуржаних дејстава у источној Босни преселио у Доњу Каменицу код Зворника. Тамо је једне прилике морао да напусти смјештај и стално је патио за својим псом.

Крајем јула, једне ноћи се искрао и пошао је у Доњу Каменицу, гдје је упао у засједу муслиманских бојовника ткз. Армије БиХ, јединица под командом злогласног Насера Орића. У његовом присуству Елфета Весељи, албанка са Косова и Метохије у редовима 28. дивизије се монструозно иживљавала над дјечаком Слободаном који је тада имао само 12 љета. Убијен је на бруталан и бестијалан начин.