Преварило их је сунце. Преварио их је, након тешке сарајевске зиме, први сунчан дан који је најављивао прољеће. А прољеће нису дочекале. Преварило их је и договорено примирје. Да је испоштовано, данас би Наташа и Милица биле одрасле жене, можда већ и мајке. Да је испоштовано, не бисмо ми, којима је посао да зовемо, имали потребу да трагамо за Радом Учур.

А већ двије и по деценије Раду зову и траже српски новинари с' обје стране Дрине, не би ли оставили више трагова и упечатљиву причу о злочину над дјецом Српског Сарајева. А ни послије толико година, Рада не може да говори о смрти своје кћерке.
– Извињавам се. Тешко ми је. Не могу да говорим о томе. Надам се да ме разумијете – рекла нам је Рада.

Након тешке муке да јој се обратимо и након тог кратког разговора, сазнајемо да је Рада прије неколико година, баш на тај несрећни 11. март, изгубила и супруга. Размишљамо, разговарамо, долази годишњица, њен најтужнији дан у години, дан у којем је остала без своје породице.

Јесмо ли додали со на рану? Да ли је помислила, као што се то обично мисли, да убирамо новац на туђој несрећи? Да ли је разумјела да годинама трагамо за породицама жртава, да им тражимо да посвједоче, да свака жртва заслужује бар једну причу која ће остати записана бар на српском језику?!

МУСЛИМАНСКИ ТЕРОР НА ГРБАВИЦИ

Грбавица је једно од највећих сарајевских насеља. За вријеме рата, налазила се у саставу Републике Српске. Терор припадника такозване Армије Републике Босне и Херцеговине над становништвом Грбавице и становништвом других српских насеља, познат је само онима који су рат провели на тим територијама, јер на подручју Српског Сарајева није било оних чувених телевизија које су имале оспособљене екипе, које се на Маркалама, рецимо, нађу у току лета граната ка тој пијаци. Такве бетмене западњачке редакције у Српско Сарајево нису слале.

Наташа Учур и Милица Лаловић, тог 11. марта ратне 1995. године, изашле су испред своје зграде. Иако је на снази било примирје, као да су осјећале потребу за заштитом, мјесто за игру нашле су поред групе српских војника. Снајпериста „мерхаметли армије" вребао је са зграде „Лориса". На нишану су му биле деветогодишња Наташа и десетогодишња Милица. На нишану су му морали бити и поменути српски војници. Код снајперског оружја грешке нема, кажу упућени.

Ипак, снајпериста није пуцао на војнике. Два пуцња била су довољна за нејака дјечија тијела.
– Констатовали смо тешке повреде на глави. Наташа Учур издахнула је неколико минута по пријему у болницу. Одмах након тога у болницу је довезена и Милица Лаловић. Нажалост, није било могућности да је спасимо. Дјевојчица је већ била мртва – рекао је за тадашњу Српску радио-телевизију доктор Славко Ждрале.

ОТАЦ ОБЈАВИО ЧИТУЉУ

Бивша новинарка Српског Ослобођења, чија се редакција налазила на Грбавици каже да се сјећа тог дана.
– Након низа тмурних, био је то први сунчан дан. Знате какве су сарајевске зиме. Сјећам се да је у нашу редакцију, да би објавио читуљу, дошао Наташин отац. Вјерујте, био је црн од боли. Касније сам сазнала да супруга и он дуго нису могли постати родитељи. Наташа им је била једино дијете – рекла нам је новинарка некадашњег Српског Ослобођења.

Наташиног и Миличиног имена на споменику убијеној дјеци Сарајева нема. Ова два имена међу данашњим Сарајлијама немају никакво значење. Међутим, Наташина и Миличина судбина послужила је сарајевској политици. Нису заборављене као бројеви у политизацији жртава грађанског рата у Босни и Херцеговини. Свијету су представљене као жртве „српске агресије".

Црвена линија, једна од највећих лажи
послијератног Сарајева о рату

МЈЕСТО МАНИПУЛАЦИЈА И ЛАЖИ

Године 2012. у главној сарајевској улици, у знак сјећања на убијене Сарајлије, постављен је перформанс, низ од 11.541 црвене столице. Тај број убијених Сарајлија податак је Истраживачко-документационог центра из Сарајева, на чијем челу је господин Мирсад Токача.

Манипулатор са донацијама: Мирсад Токача

Тог дана у свијет још једном је отишла слика о страдању грађана Сарајева који су убијени у "српској агресији на Босну и Херцеговину". Сви најзначајнији свјетски медији пренијели су слику "Црвене линије”. Случајно или намјерно, медији се нису бавили разврставањем убијених по основу извршилаца убиства, односно зараћене стране која је одговорна за смрт одређеног лица.

Све српске цивилне жртве страдале од стране припадника такозване Армије Републике Босне и Херцеговине, како на територији Сарајева која се налазила под муслиманском контролом, тако и на огромној територији некадашњег Српског Сарајева, свијету су представљене као жртве "српске агресије".

"Црвена линија" је једино мјесто у Сарајеву на којем Наташа и Милица нису заборављене.

ЗНАЛИ СУ КОГА ТРЕБА УБИТИ

Свједочећи о томе како је снајперском пушком гађао цивиле на Грбавици, а на питање новинара како је знао да убија Србе, а не Муслимане у том насељу, један припадник „Шева”, терористичке организације коју је формирала муслиманска власт у Сарајеву, рекао је:
- „Бирали смо бабе у црнини, то засигурно нису биле муслиманке."

Чињенице кажу да на мети муслиманских снајпериста нису биле само жене у црнини. Бошко и Адмира доказ су томе. Доказ томе су Наташа и Милица, које нису знале да су одабране.

А зашто је „мерхаметлија" одабрао дјевојчице, питање је или за ђавола или за психијатра.

А овај други им није остао дужан. На половини територије „једне и једине", створио је нову српску државу. Нажалост, у темеље те нове државе, уграђене су и ове тужне приче, жртве којих није смјело бити – невини дјечији животи.

Можда је сувишно, јер се подразумијева, али ипак ћемо додати – за овај злочин никад нико није одговарао.

Аутор: Пеђа Ковачевић
Извор: sarajevonavezi.com
10.03.2021.