Минуле су двије деценије, а и даље жива болна сјећања на егзодус и живих и мртвих сарајевских Срба. Каменко Пајдаковић погинуо је 8. маја 1992. бранећи кућни праг у сарајевском насељу Жуч, гдје је и сахрањен. Након рата, родитељи дуго нису могли ни да оду на његов гроб. 1997. године мајка Танкоса сама је његове посмртне остатке пренијела на Мали Зејтинлик.
- Била сам једина. Морала сам да покажем на ком је мјесту сахрањен. Ја знам како ми је било, не могу о томе ни да причам, рекла је Танкоса Пајдаковић. Мајка Добрила и данас сузама натапа бијели камен над гробом сина Јована. Погинуо је на илијашком ратишту у најљепшим годинама. Уз Јована и бројни рођаци, пуста младост. За родитеље који су сахранили своју дјецу радости нема, ријечи су Загорке Рашевић, која је сина јединца Славишу два пута сахрањивала.
- Ми који смо ово дочекали и живу дјецу убијамо јер је тешко је с нама живјети. Дјеца би трабало да се веселе, али не могу од мене, рекла је Загорка Рашевић. На најтужније српско парче земље на Балкану, стигле су данас, Сарајлије из Бијељине, Зворника, Братунца, Власенице, Херцеговине.
Ратни вихор и постратна дејтонска неправда раселили су их широм свјета, па ако данас и нису могли да прислуже свијећу на гробовима најмилијих, мисли су им сигурно на Малом Зејтинлику.
Извор: РТРС
5.3.2016.