Гордан Бабић, рођени Сарајлија, који са супругом и троје деце живи у насељу Грбавица, одлучио је да други пут у животу, овога пута заувек, побегне из свог родног града да би сачувао своју породицу од прогона.

„Ако имате ишта српско, у Сарајеву сте и 17 година после рата грађанин другог, трећег реда, или сте нека ’пета колона’. Ако нисте подобни, боље рећи послушни, онда немате шта да тражите у овом граду.” – објашњава Бабић.

Данас му је далеко важнија безбедност његове породице него носталгија, због које се у априлу 2002, након десет година избеглиштва, вратио у Сарајево.

Бабић, дете из мешовитог брака, мајка му је муслиманка, а отац Србин, каже да он и породица немају проблема са комшијама, али имају са локалним моћницима СДА са Омером Беговићем на челу, директором основне школе „Грбавица 1”.

Ову школу је, док се пре рата звала „Бориша Ковачевић“ и Гордан похађао, а сада у њу иде његове две ћерке.
„Не могу више да поднесем свакодневно малтретирање, застрашивање, привођење у полицију. Забринут сам за безбедност моје три малолетне кћерке и зато ћу се ускоро преселити у Источно Сарајево и уписати их у тамошњу школу Петар Петровић Његош.” – каже Бабић, наводећи да је већ обезбедио алтернативни смештај.

Невоље српске породице Бабић и живот у страху да ли ће им полиција још једном покуцати на врата трају дуго. Све је почело када се Гордан обратио директору Беговићу након што му се деветогодишња кћерка истраумирана вратила из посете Историјском музеју у Сарајеву где је, заједно са својим вршњацима, гледала слике убистава, лешева и крви.

„Због стравичних сцена масакра које су приказане деци, моја кћерка је доживела шок и то сам покушао да објасним директору школе која је и организовала посету музеју.” – прича Бабић.

Разочарани у обећања да је Сарајево град мира, суживота и толеранције, Бабићи су то што се догодило њиховом детету испричали у емисији локалног радија.

Већ сутрадан на вратима се појавила полиција. У том тренутку у стану је била и екипа ТВ Републике Српске. Након извесног времена појавили су се и специјалци Кантона Сарајево који су привели и Бабића и новинарску екипу.

„Дефинитивно одлазимо јер се не осећамо сигурно. Немамо поверење у власт и полицију у федералном Сарајеву. Искуство моје породице само потврђује да за Србе нема места у Сарајеву и да у граду више не станује мултиетничност већ мржња према другом и другачијем.”

ИЗВОР: Ѕrbel.net
16.7.2013