На Бежанијском гробљу у Београду сахрањен је пуковник Ратко Шкрбић, ратни командант 15. бригаде ВРС, касније шеф Катедре за војну стратегију и ратоводство у Школи националне одбране у Београду.

На изричити лични захтев пуковник је сахрањен без војних почасти.

Отишао је, написао је у тексту који је у „Вечерњим новостима“ објавио новинар Драган Вујичић, „ожучен на своју војску која га је „спречила да априла 2014. године у Београду представи српској јавности експертски налаз из Хага“ о „монтирању геноцида српском народу у Сребреници“ који је претходно јавно изнео на суђењу генералу Здравку Толимиру пред Хашким трибуналом.

– Пуковник није могао да заборави својој армији што је дозволила да је тог 9. априла, како је говорио, уплаши писмо Наташе Кандић министру војном, који је потом наложио да се промоција књиге „Сребреничка подвала“ овог врсног научника, која је била заказана за 10. април, „откаже по хитној процедури“ – записао је новинар Вујичић.

У Сребреници је почињен „геноцид над истином, потврдио је свој став вештак одбране Здравка Толимира, пензионисани пуковник Ратко Шкрбић, када га је тужилац у унакрсном испитивању суочио са насловом и тврдњама из његове књиге чији је садржај готово истоветан експертском извештају за одбрану оптуженог генерала.

Пуковник Шкрбић је користећи документа хашког тужилаштва математички показао и доказао да број убијених у Сребреници јула 1995. године ни случајно не може бити између седам и 8.000, и да су суд и тужалштво „аљкави, злонамерни и математички неписмени“.

Последица пуковниковог рада била је да су чак тројица од шесторице судија Хашког трибунала, који су у два већа судили генералу Толимиру издвојили мишљење, а суд признао грешку и број наводно стрељаних, априла 2015. свео на 4.970.

Априла 2014. када је пуковник Шкрбић требало да своју студију, односно књигу „Сребреничка подвала“ представи у Београду, у Министарство одбране стигло је писмо Наташе Кандић, тадашње директорке Фонда за хуманитарно право која је министру Родићу написала да не би требало „да се вређају жртве Сребренице“.

Кратко писмо директорке „Фонда за хуманитарно право“ надјачало је аргументе, књигу и научни рад пуковника Шкрбића. Промоција књиге је експресно отказана, дан уочи заказаног термина, а пуковник Шкрбић узалуд је другом пуковнику који му је пренео „наређење“ да се промоција отказује објашњавао да су они официри „заклети да бране част, истину и слободу свог народа“.

Пуковник Ратко Шкрбић умро је заклет „слободи, части и истини свог народа“ и није погазио официрску заклетву. И нешто нам је свима показао – има у овој Србији још људи, понижених, згажених, мрцварених, оних који свакодневно трпе да им суде гори од њих, али који се не одричу оног што јесу и онога што су били. Ћуте и трпе.

Људи попут пуковника Шкрбића, нигде се не виде, нигде се не чују, нико о њима не пише, сем у ретким случајевима и по који новинар величине и части мог колеге Драгана Вујичића, такви људи су скрајнути, не виде се од набеђених величина, од „поштењачина“ који причају само о свом поштењу, од пропалица и хохштаплера, од мутивода, превараната, разбојника, подливода, од оних који за динар своје користи газе по мртвима, који грабе, распродају, препродају, тргују, и чије је време дошло у данашњој Србији.

Прича о пуковнику Шкрбићу зато је прича о данашњој Србији. Прича о избору који свако од нас има, па једни одлуче овако, а други онако. Све спрам сопственог образа и сопствене части. Или је имаш, или је немаш. И кад је једном изгубиш, више нема повратка.

Пред тим избором био је и пуковник Шкрбић. Изабрао је, и – прекјуче му је пукло срце од неправде. Једноставније речено, такав му „ков“ био. Мало тврђи и мало љући. А такве косе, и такви људи се не повијају, они, као и коса кад је челик тврд и љут, пуцају кад ударе у камен. Управо то се десило и пуковнику Шкрбићу.

Зато је пуковник Ратко Шкрбић, у то сам данас уверен, највећи споменик подигао сам себи за живота. Не треба њему већа ни почасна чета ни почасни плотуни. Можда ће то Србија једног дана схватити, а можда и неће.

Слава теби, и Бог да ти душу прости, Пуковниче!

Зоран Шапоњић
Извор: Искра
16.5.2016.