И ја сам, дијете, србче мало,
Анђео један Божије биће,
што надгледа овај земаљски шар.
Ја пратим душу сваког човјека,
То ми је од Творца и служба и дар.

И ево ти пишем о дијете мило,
Ти србче светог претка свога,
Они што части, ни вјере немају,
Стрељањем твојим, о чедо моје,
Хтјели су тобом убити Бога.
А Бог се дијете, убити неда,
Не може, није могуће знај.

Но они слијепи у безумљу своме,
Убише тебе и тијело твоје мало,
но бесмртну ти душу послаше у рај.
Жене и дјеца и старчад немоћна,
За њихово паклено недјело 'славно'
Шта су им криви, ко још то зна,
Њима је крива вјера у Христа,
Кога су они изгубили давно.

Казаћу ти дијете и истину ову,
И они су некад Срби били.
Постили, крстили и славу славили,
Вјеран народ, Цркве Христове,
И као такви Богу мили.

Но слабост и страх, невјерје их узе,
Оставише Христа и потурице бише.
Демонска сила, мржња на прошлост ,
Савјест их гоњаше све више и више.

И дођоше до границе, до понора пакла,
Мислећи како Истину да преправе,
Узеше нож, узеше пушку,
Злочином Истину србску да удаве.

Но Истина се не може удавити дијете,
Ма колико је убијали и ножем и маљем.
Јер што више убијају хришћане,
Истина се чује све даље и даље.

Аутор: Мирослав Вујанић
О Никољдану 2024. љ.г.

У помен на 56 Јошаничких мученика, невино страдалих Срба цивила, међу њима и троје дјеце од 3, 7 и 11 година, а које на Никољдан 1992. у фочанском селу Горња Јошаница крвнички побише бојовници тзв. Армије БиХ под комадном Заима Имамовића.

Царство Небеско мученици Божији и  свеци наши.