Јуче, 20.09.2025. је у Хаџићима, приградском насељу Сарајева, одржан скуп подршке народу Палестине. Сем Хаџићана, било је доста особа који су рођени или имају везе са Блиским Истоком. Учесника није било више од 1.000, али је довољно да они покажу своје пароле: "Зауставите геноцид".

О томе шта мислим у вези Газе, Западне Обале, односно оружаним сукобима између Израела и Палестине, већ сам написао прошле године један чланак. Да се не понављам сада.

Ови протести у Хаџићима мени су били више него занимљиви због изјаве једне особе, а то је Мајед Мароуф, предсједник палестинске заједнице у БиХ.

Наиме, на порталу klix.ba налази се текст, али и видео прилог, у коме Мароуф казива овако:

"Много људи питa зaшто сe ово дaнaс дeшaвa у Хaџићимa. Хaџићи су повeзaни зa Пaлeстином зa вриjeмe бившe Jугослaвиje.
Одрeђeн броj момaкa су у то вриjeмe отишли из Хaџићa и били нa обуци у покрeту Aл Фaтaх у Либaну и Сириjи.
Нa почeтку aгрeсиje дио њих je стaо у одбрaну БиХ и погинуо у Пaзaрићу. Зaто Хaџићи у срцимa Пaлeстинaцa имajу посeбно мjeсто"

Ово је дословно демонтажа и уништавање тезе о некаквој назови агресији Србије (и Црне Горе) на Босну и Херцеговину, 1992. године која се деценијама повлачи по медијма, не само на Балкану, већ и широм планете. Зашто?

Из наведене изјаве Мароуфа јасно се закључује сљедеће:

• Муслимански младићи старости 18-30 година, из Сарајева, али и других крајева БиХ су почели одлазити још од средине седамдесетих година 20. стољећа (ако не и раније) у Палестину, Сирију, Либан... и друге исламске земље које су дио арапског свијета који се налази у сјеверним дијеловима Африке и југо-западне Азије.
   
• Тамо су босански муслимани обучавани за терористичко-диверзантска дејства по специјалним програмима. Они свакако нису тамо могли отићи тек тако, нити су ишли на своју руку. Јасно се даје закључити да их је неко повео, да је постојала организована мрежа преко исламске заједнице у СФРЈ која је свакао имала контакте са Саудијском Арабијом, гдје се налазе главни исламски центри.
   
• Главни адут некаквог страха међу муслиманима, Хрватима, па чак и Словенцима у Југославији јесте говор Слободана Милошевића, тадашњег предсједника Предсједништва СР Србије, на Газиместану 28. јуна 1989. у коме он помиње битке.
  Знајући да је то само њихов добар блеф, да не кажем јефтини кафански штос, управо одавање Мароуфа њихове адуте претвара у трагикомедију.
   
• Нешто слично је било и код хрватских младића, само далеко раније су они кренули пут Њемачке, Швајцарске, Аустрије и Италије, гдје су током Хладног рата имали сличне кампове за тренинге са оружјем. Имали су такође врло добро развијену мрежу екстремистичких организација. Све то је било дио тајне операције "Гладио".
  
• Добар дио арапских земаља, од Марока па до Пакистана је слао своје "туристе" у Босну и Херцеговину током 1992-1995. Тај број није мали, већ се мјери хиљадама, тачније од 10.000 до 20.000 Арапа.
  Њихова занимација је била више него морбидна. Уживајући су мучили до смрти заробљенике на најстрашније начине, не само војнике, већ и цивиле узвикујући "Алаху екбер". О томе постоји доста видео снимака који се изучавају на безбједносним академијама широм Европе, јер су продавани из приватне архиве самих злочинаца. Они су се тиме заправо хвалили у матичним земљама. Готово сви су одликовани од Алије Изетбеговића, вође босанских муслимана током рата.
   
• Чудно је то да југославенске сигурносно-информативне службе нису овакав ланац тероризма пресјецале тада крајем 1980-их када се тај "одлив" муслимана из Босне дешавао. Постоје два тумачња. Једно је да су главни "менаџери" мислили да је то занемариво, а друго је то да је и у врху СДБ и КОС постојала "кртица" која је радила за стране обавјештајне агенције, што ми дјелује реалније.
   
• Добар доказ ове пикантне приче јесте Хајрудин Дуповац (1955-1992) који је 1975. завршио Газихусербегову медерсу (исламску школу), а након одслужења редовног војног рока у ЈНА, добио пасош те се упутио пут Палестине и Либана са пријатељем, гдје је остао више од годину и по дана ратујући. Прошао је специјалне обуке и вратио се 1981. године са чином поручника. Он је по повратку у Босну био имам (вјерски поглавар) у општини Хаџићи. Док је у Сарајеву имао високу функцију у Одбору исламске заједнице града на Миљацки. Погинуо је септембра 1992.
   
• Према попису становништва из 1991. у општини Хаџићи живјело је 6.362 Срба...данас, само шесторо. Иначе, близу 700 хаџићких Срба је утамничено у државном концетрационом логору Силос, под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ, у насељу Тарчин од почетка маја 1992. до Савиндана 1996. Два и по мјесеца након завршетка грађанско-вјерског рата у БиХ. Преживјели логораши су расељени од Америке до Аустралије...да не би било свједока.

У сваком случају, муслиманске тезе о "агресији" и њима као некаквим цвијећкама, жртвама, сиротим малим голубовима које су напали "зли србоћетници" апсолутно немају никаво упориште. Вјерујем да би могао да се сними добар документарни филм, само када би неко смио и могао, о тој повезаности Сарајева односно Босне и Палестине.

Наравно, овакве ствари у Републици Србији никада неће коментарисати НВО сектор, већ ће за ситне новце папагајски понављати крилатице о "великосрбској агресији", "Милошевићевом наполеонизму" и слично. Сарајевски естаблиштмент, такође овакве изјаве не коментарише, али треба неко јавно да им "набије на нос", односно угаси када се упале ко сјено.

Написа: Чуле
21.09.2025.

п.с. Нисам љубитељ Слободана Милошевића ни кол'ко зрно пијеска. Али је он као што рекох врло добар адут иредентистичким снагама (Словенци, Хрвати и муслимани) у Југославији. Суштина је да су они код куће другачије васпитани од званичног образовања и наратива о Другом свјетском рату. Њихови преци су служили наци-фашистичке окупаторе и били дио геноцидне мисије истребљења Срба. Заправо, у доба Брозове владавине хрватско и муслиманско друштво никада није прошло процес дефашистизације и денацификације.

А Слобо ко Слобо, бјеше добар банкар и буцкасти каријериста који је имао чудне излете у Њујорк 1978-1984. У повратку је бизарно брзо напредовао и добро одрадио посао сабијања Срба у авнојевске границе Србије, односно оно што нам је признато на Берлинском конгресу... ако ме разумјете. Ако не, онда не вриједи даље.