Хрватској је крајем фебруара уручена групна тужба за накнаду штете коју су Срби, Роми и Јевреји претрпели на подручју НДХ током Другог светског рата. 

Ради се о спору који је маја прошле године покренуло седам особа пред Окружним судом у Чикагу тражећи за жртве, њихове наследнике и родбину одштету у висини 3,5 милијарди долара. Реч је о накнади, не само материјалне штете, везане не само за одузету имовину, него и нематеријалне штете коју су претрпеле жртве усташких логора.

Неко мора одговарати за смрт горњокарловачког епископа Саве Трлајића (ухапшен, мучен и обезглављен у лето 1941.) и осталих Срба у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Као што се и очекивало, тужена држава оспорава основаност тужбе јер данашња Република Хрватска није правна наследница НДХ, па не може ни одговарати за штету која је почињена под тим режимом, што је видљиво из „изворишних принципа устава“ у којима се изричито наводи да Хрватска почива на  „темељима суверености израженим у одлукама ЗАВНОХ-а“.

Вест о овој тужби пренели су сви медији у региону а и ван њега. Од свих тужилаца познавао сам једино Богдана Кљајића, који живи у Чикагу и који је, у време док је била актуелна тужба Крајишника против америчке компаније МПРИ пред истим судом, био председник Сабора крајишких Срба.

Истог дана, у касним поподневним сатима, добио сам поруку од Богдана у којем ме обавештава да ни он ни Лизабет Лалић, прва међу тужиоцима, нису никоме дали овлашћење да у име њих поднесе овакву тужбу и да ће свакако реаговати на све стране како би се његово име скинуло са списка тужилаца, а све у циљу да заштити себе и чланове своје породице од евентуалне “освете” поштовалаца НДХ, каквих је много и у Чикагу.

Изгледа да су и медији у Хрватској од свих тужилаца само њега знали, пошто су га другог дана жестоко испрозивали као човека који од Хрватске тражи милијарде долара, истовремено објављујући и његове фотографије, видео-снимке и контакте.

Наредног дана медији су под ознаком “сензационално” пренели и Кљајићеву изјаву да он није подносилац тужбе већ да му је украден идентитет, о чему је обавестио и суд и хрватског конзула у Чикагу.

Јавио се и адвокат Џонатан Леви, појаснивши да његови клијенти “Лалић и Кљајић не желе тужити Хрватску, која је наследница (Социјалистичке) Федеративне Републике Југославије на основу међународног права. Они већ суделују у процесу са Ватиканом око усташког блага, који ће сад, надамо се, “Хрватска подупрети”. Наводи и као су најмање три друга тужиоца преминула, те претпоставља да ни остали не знају за тужбу.

Видео сам медијске нападе на Кљајића у Хрватској и нимало нису пријатни (знам из сопственог искуства јер сам са њим нападнут у истом пакету као “четнички активиста”), и потпуно разумем његов страх. Мада, по мени, подједнако треба “страховати” и због тужбе против Ватиканске банке којом се тражи усташко благо.

Истога дана када су медији преносили изјаве Кљајића и његовог адвоката, гостовао сам на једној београдској телевизији у емисији у којој се причало о правним, политичким и моралним дометима ове тужбе.

Након емисије позвао ме Миодраг Гаковић представивши се као брат Роберта Предрага Гаковића, једног од седморице тужилаца “чикашке” тужбе. Њихов отац Богољуб је био свештеник на служби у Горњокарловачкој епархији са седиштем у Плашком, где је 17. јула 1941, са епископом Савом (Трлајићем), свештеницима Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом и са још тринаест угледних Срба, ухапшен и затворен у шталу локалног усташе Јосипа Томљеновића. После мучења усташе су их везале у ланце и 19. јула 1941. и одвеле у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када су са још 2.000 Срба одведени на планину Велебит на којој су мученички пострадали.

Миодраг је као четрнаестогодишњак био сведок хапшења, мучења и одвођења плашких свештеника и угледних Срба. Тада је последњи пут видео оца.

До рата, односно почетка деведесетих година 20. века, Миодраг је живео у Сарајеву, где је и презионисан као универзитетски професор. Поучен искуством из Плашког, он 1992. године бежи у СР Србију, остављајући све што је у животу имао и стекао.

– Мој брат Роберт Предраг је био жив у време подношења тужбе. Умро је пре пола године. Иза њега су остале две кћери и две унуке, које живе такође у Чикагу. Ако они неће, спреман сам преузети братовљево место и придружити се осталим тужиоцима. Ова тужба не сме пасти због формалних разлога.
Неко мора одговарати за смрт епископа Саве, потоњег свештеномученика, мог оца Богољуба и свих осталих мученика усташког режима.
Молим вас, ову моју поруку пренесите целом свету.

Аутор: Саво Штрбац
ДИЦ Веритас
24.03.2017.