Ху­се­ин Му­ја­но­вић, не­ка­да­шњи при­пад­ник муслиманске ткз. Армије БиХ, ко­ји је пре­су­дом Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду пра­во­сна­жно осу­ђен на че­ти­ри и по го­ди­не за­тво­ра због рат­ног зло­чи­на над ци­вил­ним ста­нов­ни­штвом, уско­ро ће иза­ћи на сло­бо­ду. Иако је два пу­та у пр­во­сте­пе­ном по­ступ­ку пред ве­ћем за рат­не зло­чи­не Ви­шег су­да у Бе­о­гра­ду осу­ђен на де­сет го­ди­на (у сеп­тем­бру 2021. и у ма­ју 2022), дру­го­сте­пе­ни суд је обе пре­су­де уки­нуо, отво­рио пре­трес и до­нео ко­нач­ну пре­су­ду.

Му­ја­но­вић је ухап­шен у ју­лу 2018. на гра­нич­ном пре­ла­зу из­ме­ђу Ср­би­је и БиХ и од та­да се на­ла­зи у при­тво­ру. С об­зи­ром на то да се у при­тво­ру на­ла­зи го­то­во че­ти­ри и по го­ди­не, он ће у по­не­де­љак, 31. ја­ну­а­ра 2023. би­ти пу­штен са из­др­жа­ва­ња ка­зне.

По­себ­ну па­жњу у слу­ча­ју „Хра­сни­ца” за­слу­жу­је чи­ње­ни­ца да је оп­ту­жни­цом Ту­жи­ла­штва за рат­не зло­чи­не, Му­ја­но­вић био оп­ту­жен, али не и осу­ђен, за пре­би­ја­ње на смрт ше­сто­ри­це срп­ских ци­ви­ла.

У оп­ту­жни­ци се на­во­ди да је он у но­ћи из­ме­ђу 2. и 3. ав­гу­ста 1992. го­ди­не, на­ре­дио да се гру­па за­тво­ре­ни­ка из­ве­де из атом­ског скло­ни­шта и ту­че и да је, услед за­до­би­је­них по­вре­да, њих ше­сто­ро пре­ми­ну­ло. И пр­вом и дру­гом пр­во­сте­пе­ном пре­су­дом, не­ка­да­шњи при­пад­ник ору­жа­них сна­га БиХ је огла­шен кри­вим.

СУД НЕ ВЕРУЈЕ СЛОБОДАНКИ

При­ли­ком уки­да­ња пре­су­де, апе­ла­ци­о­ним ре­ше­њем, из­ме­ђу оста­лог, на­ло­же­но је да се у по­нов­ном по­ступ­ку ис­пи­та­ју све­до­ци ко­је је од­бра­на пред­ло­жи­ла, а про­тив ко­јих је у БиХ по­кре­нут по­сту­пак за исто кри­вич­но де­ло. Апе­ла­ци­о­ни суд ни­је по­ве­ро­вао у ис­каз све­до­ки­ње ко­ја је пре­жи­ве­ла нај­ве­ће стра­хо­те у ло­го­ру Хра­сни­ца, у ко­јем је ка­за­ла да је лич­но Ху­се­ин Му­ја­но­вић про­зи­вао ци­ви­ле, на­кон че­га су они во­ђе­ни у атом­ско скло­ни­ште и ту­че­ни до смр­ти. Све­до­ки­ња је у ло­го­ру Хра­сни­ца би­ла са ма­ло­лет­ним си­ном ко­ји је на­кон стра­хо­та ко­је су до­жи­ве­ли он и мај­ка, из­вр­шио са­мо­у­би­ство.

Да је окри­вље­ни Му­ја­но­вић на­ре­ђи­вао Н. Н. при­пад­ни­ци­ма при­твор­ске стра­же да за­тво­ре­ни­ке но­ћу из­во­де из ће­ли­ја и од­во­де у атом­ско скло­ни­ште и та­мо их пре­би­ја­ју и му­че, на­но­се ве­ли­ке пат­ње и по­вре­де те­ле­сног ин­те­гри­те­та, про­из­и­ла­зи из ис­ка­за све­до­ка, са­да по­кој­них Мир­ка Ву­ко­ви­ћа, Об­ра­да Ми­ло­ви­ћа, Ду­ша­на Ста­ни­ћа, Ми­ла­на Ме­ди­ћа, Сло­бо­дан­ке Мла­дић.

Об­рад Ми­ло­вић је још 1994. го­ди­не пред ис­тра­жним су­ди­јом ис­при­чао шта је ра­дио Му­ја­но­вић, а оста­лих пе­то­ро све­до­ка је на глав­ном пре­тре­су ја­сно и не­дво­сми­сле­но го­во­ри­ло о на­ред­ба­ма Му­ја­но­ви­ћа.

ГОСПОДАР ЖИВОТА И СМРТИ

Раз­ма­тра­ју­ћи жал­бе ко­је су на дру­гу пр­во­сте­пе­ну пре­су­ду под­не­ли ту­жи­лац за рат­не зло­чи­не, окри­вље­ни и ње­гов бра­ни­лац, Апе­ла­ци­о­ни суд их је, ка­ко се на­во­ди у пи­са­ном от­прав­ку, де­ли­мич­но усво­јио и пре­и­на­чио ка­зну.

Од­лу­ком дру­го­сте­пе­ног су­да, Му­ја­но­вић је огла­шен кри­вим да је од 8. ју­ла до 15. ок­то­бра 1992. за вре­ме ору­жа­ног су­ко­ба, ко­ји се во­дио на те­ри­то­ри­ји БиХ, као управ­ник вој­нич­ког ло­го­ра у Хра­сни­ци, срп­ским за­ро­бље­ни­ци­ма на­но­сио ве­ли­ке ду­шев­не пат­ње и ома­ло­ва­жа­вао их, др­же­ћи их у усло­ви­ма не­до­стој­них чо­ве­ка.

Ме­ђу­тим, из на­во­да обра­зло­же­ња пра­во­сна­жне пре­су­де, мо­же да се за­кљу­чи да Му­ја­но­вић ни­је огла­шен кри­вим ни за при­тва­ра­ње срп­ских ци­ви­ла, ни за пре­би­ја­ње са смрт­ним по­сле­ди­ца­ма.

– Апе­ла­ци­о­ни суд је, де­ли­мич­ним усва­ја­њем жал­би окри­вље­ног и ње­го­вих бра­ни­ла­ца, из­о­ста­вио из чи­ње­нич­ног опи­са оп­ту­жни­це про­тив­за­ко­ни­то за­тва­ра­ње на­ла­зе­ћи да у кон­крет­ном слу­ча­ју не­ма до­ка­за да је окри­вље­ни, у ин­кри­ми­ни­са­ном пе­ри­о­ду, као управ­ник вој­нич­ког при­тво­ра у Хра­сни­ци пред­у­зео рад­њу про­тив­прав­ног за­тва­ра­ња око 30 срп­ских ци­ви­ла.

Та­ко­ђе, Апе­ла­ци­о­ни суд је на­шао и да до­ка­зи­ма из­ве­де­ним то­ком овог кри­вич­ног по­ступ­ка ни­је мо­гло да се не­сум­њи­во за­кљу­чи ни да је окри­вље­ни из­дао на­ред­бу да се за­тво­ре­ни­ци пре­би­ја­ју и му­че, те да је на­нео по­вре­де те­ле­сног ин­те­гри­те­та оште­ће­ни­ма М. В. и С. П. – пи­ше у пре­су­ди дру­го­сте­пе­ног су­да.

НЕХУМАНИ УСЛОВИ ЗА СРБЕ

Му­ја­но­вић је, про­из­и­ла­зи из пра­во­сна­жне пре­су­де, огла­шен кри­вим јер оште­ће­ни­ма у за­ро­бље­ни­штву ни­је обез­бедио ми­ни­мал­не жи­вот­не усло­ве. Др­жао их је за­тво­ре­не у га­ра­жа­ма ко­је су пре­гра­ђи­ване та­ко да су од јед­не пра­вље­не две.

Про­сто­ри­је ни­су има­ле про­зо­ре, ле­жа­је, ни дру­ги ин­вен­тар, а за­ро­бље­ни срп­ски ци­ви­ли спа­ва­ли су на бе­то­ну, без по­кри­ва­ча. По­што ни­су има­ли то­а­лет, ну­жду су оба­вља­ли у ли­ме­ну кан­ту.

Ни­су има­ли ни сла­ви­ну са те­ку­ћом во­дом, а днев­но су до­би­ја­ли са­мо јед­ну фла­шу во­де по за­твор­ској ће­ли­ји. За­ро­бље­ни­ци­ма је да­ван је­дан, нај­ви­ше два обро­ка у то­ку да­на, а они су би­ли ми­ни­мал­ни – 12 или 13 ка­ши­ка теч­но­сти и кри­шка хле­ба по осо­би. Због то­га су срп­ски ци­ви­ли све вре­ме би­ли глад­ни и жед­ни, а Му­ја­но­вић им ни­је пру­жио ни основ­ну здрав­стве­ну за­шти­ту.

СРАМНА ОДЛУКА СУДА

– По на­ла­же­њу Апе­ла­ци­о­ног су­да, са­др­жај­на, су­штин­ска и упо­ред­на ана­ли­за до­ка­за из­ве­де­них то­ком овог по­ступ­ка, до­во­ди до не­сум­њи­вог за­кључ­ка да је ван ра­зум­не сум­ње до­ка­за­но да је окри­вље­ни, од 8. ју­ла до 15. ок­то­бра 1992. го­ди­не, био управ­ник вој­нич­ког при­тво­ра у Хра­сни­ци, те да је пре­ма при­тво­ре­ним ци­ви­ли­ма не­чо­веч­но по­сту­пао јер им ни­је обез­бе­дио еле­мен­тар­не жи­вот­не усло­ве – на­во­ди се у од­лу­ци су­да.

При­ли­ком до­но­ше­ња од­лу­ке о кри­вич­ној санк­ци­ји, Апе­ла­ци­о­ни суд је од олак­ша­ва­ју­ћих окол­но­сти на стра­ни окри­вље­ног имао у ви­ду да је реч о по­ро­дич­ном чо­ве­ку ко­ји до са­да ни­је осу­ђи­ван, док је од оте­жа­ва­ју­ћих це­нио окол­но­сти под ко­ји­ма је кри­вич­но де­ло из­вр­ше­но, да је сво­јим ра­ни­јим успе­шним рад­ним ис­ку­ством на истим по­сло­ви­ма тре­ба­ло да на­док­на­ди објек­тив­не по­те­шко­ће у ре­дов­ном функ­ци­о­ни­са­њу при­тво­ра, те и на­ста­ле по­сле­ди­це у ви­ду бро­ја ци­ви­ла ко­ји­ма су на­не­те ве­ли­ке ду­шев­не пат­ње.

За­то га је осу­дио на ка­зну за­тво­ра у тра­ја­њу од че­ти­ри го­ди­не и шест ме­се­ци, на­ла­зе­ћи да је ова­ко из­ре­че­на ка­зна сра­змер­на те­жи­ни из­вр­ше­ног кри­вич­ног де­ла и сте­пе­ну кри­вич­не од­го­вор­но­сти окри­вље­ног.

Аутор: Мирослава Дерикоњић
Извор: ПОЛИТИКА
28.01.2023.