Крајем августа 1992. године, након 80 дана у непријатељском обручу, народ Смолуће, Тиње и Потпећи успио се извући на Озрен. За ослобођење коридора којим су прошли, живот је дало двадесет седам српских бораца.

Иза њих остала је Смолућа, прије рата варош са више од четири хиљаде душа, која је имала домове културе, робну кући и продавнице, школе са 600 ученика…Данас, тамо нема ништа. Осим имена и сјећања на једно од највећих стратишта српског народа у БиХ и на једну од најстрашнијих прича.

Један дио те приче доносимо у тексту, тада дјечака, који је то све преживио. Текст је преузет са једног форума на којем људи размјељују ратне приче и сјећања, и његова блага хаотичност добро дочарава шта се дешавало у више од два мјесеца опсаде Смолуће.

Почетак

Надам се да ће путник који наиђе на моје ријечи имати стрпљење до краја их прочитати.

Родом сам из Тиње,отац ми је из Потпећа мајка из Смолуће. Што се тиче назива војних јединица не баратам тиме, нити ово са било каквом мржњом причам. Пишем како је било, из угла једног младог човјека из тог времена.

Наравно све је почело много раније, али кренућу од 15. маја 1992. године. Тог дана је започео рат у мом подручју. Тог дана је нападнута тузланска колона у Тузли. У мом селу(Тиња) су се чуле детонације из града соли.У то вријеме је тек почела Телевизија Сребреник која је узимајући френквенцију од Телевизије Тузла преносила уживо напад на ЈНА.Тако да смо уз слику и коментаре усхићеног спикера имали и звук који је долазио од вани. Ми смо се окупили у кући и гледали без ријечи шта се дешава. Из ко зна којег разлога, вишег или земаљског, послије пар дана деси се мали земљотрес, први који сам уопште доживио, као да је најавио шта нас све чека, а тада нисмо имали појма!

Нешто мало касније стигао је и мој отац из Србије, напустио је посао иако му је шеф предлагао да остане и доведе своју породицу на безбједно. Није послушао, вратио се из разлога да буде са својом породицом (касније се испоставило да га је та одлука коштала живота).

Већ тада су биле формиране групе да чувају село, стражаре…јер се у два случаја десило да двојица – тројица упадну на неку узвисину и пуцају на српске куће или уопште на село, иако Доња Тиња није била етнички чиста српска, било је ту и муслиманских кућа и других народа. Али када би се ти људи савладали или када би се предали, морали су се изручити полицијској станици Сребреник, што је аутомаски значило пуштање на слободу.

У тој пуцњави на моје село, често смо сестра, мајка, ујак и ја (ујак је изгубио једино дијете у рату 1994. године) ишли на спавање у шуми, на путу између Тиње и Смолуће. Ту сам први пут осјетио и спознао како изгледа јутарња свјежина у шуми и како уједа зора!

Мој отац је добио пушку, руски шпагин.Напокон је могао бацити мотку са којом је стражарио на уласку у наш сокак. Муслимани у Горњој Тињи су се такође наоружали. Џамија им је служила за ковање разних планова и као магацин оружја.

У Доњој Тињи је, као неки предсједник, био човјек мађарског поријекла. Марушкице смо из звали по баки Марушки. Задњи пијачни дан у Тињи је био необично тих, знало се шта се спрема за нас Србе, а ми смо се надали неком чуду.Тада је мој тетак, иначе Хрват по националности, рекао скоро шифровано на пијаци да треба да бјежимо, да се склањамо, да се не спрема добро Тињи, Потпећу, Смолући. Када је дошао ултиматум од стране “зелених беретки“ неколицина Срба се предало… То је био сасвим нормалан скуп, сасвим обичан на раскрсници.

Порука је била јасна „до 14 сати да се предате, послије тога долази напад за оне који се не предају“. Многи су то урадили, но није се знало у том тренутку ко ради правилно, јер не пише се добро ни једним ни другима. Животи су на коцки приликом било какве одлуке! Зато и није било никакве свађе ни вербалног сукоба, једноставно сам си одабрао судбину како да завршиш, одабрао си и извагао гдје имас више наде!

Кроз Тињу и Потпећ је ишао магистрални пут Сребреник – Тузла, а тај пут је много значио и за Градачац и Грачаницу јер им је веза са Тузлом. Поред Тиње, Потпећа, Смолуће, на том подручју је постојало још пар српских села: Спионица, Драгуња, Јасенице… Они нису имали шансе да се било како организују, ко се није прије извукао пао је у заробљеништво.

Како су пролазили и на који начин, то најбоље они знају, нисам мјеродаван о томе причати, знам само приче и знам да им није било лако!

Ја сам са мајком и сестром кренуо ка Смолући, падала је киша, али нисмо се заустављали. Био је чудан тај пут, никога нисмо срели, нити смо видјели ништа што личи на живо биће, ни птицу! Стигли смо у Горњу Смолућу и одмах се смјестили код ујака.

Мој отац се није предао, остао је са шачицом људи из Тиње, њих око 30…(скоро као онај спартански филм 300) да штите одступницу женама и дјеци. Наспрам хиљаде војника и ко зна колико још, у то вријеме званих “зелене беретке“.

Почео је напад, а кренуло се и у повлачење. Недуго затим директна опасност је запријетила и Потпећу, селу до Тиње. Кренула је колона жена и дјеце из Потпећа, ка Смолући… Из Смолуће смо већ могли чути пуцње како се приближавају. Видио сам један одред добровољаца из Смолуће који су кренули да помогну браћи у Тињи и Потпећу. Комшија Драго из Тиње бјеше рањен, заробили га. Његова прича је јако занимљива, кроз шта је све прошао. Комшија Срето, бранећи своје саборце погинуо, убијен метком у леђа, имао је преко 60 година. Погинуо је тад и Данко,лично га не знам. Са мојим оцем је био дотични „Жутан“ или тако нешто… У навали адреналина и видјевши безизлазност ситуације, бацио је пушку и кренуо према Муслиманима вичићи: Ја сам ваш ,имам хрватске крви! Убијен је!

(АКО НЕКО ТРАЖИ ОСОБУ У ЗАВОДУ ЗА НЕСТАЛЕ КОЈА ЈЕ ИМАЛА СЛИЧАН НАДИМАК ПОПУТ „ЖУТАНА“, ВЈЕРОВАТНО СУ МУ КОСТИ НА ШУМСКОМ ПУТУ ИЗМЕЂУ ТИЊЕ И СМОЛУЋЕ!)

Прва смолућанска жртва је био Радо!

Та борба потискивања села Тиње и Потпећа у Смолућу, трајала је два дана. Смолућа се добро утврдила и имала је повољан географски положај за одбрану.Са преласком задњег војника из Тиње и Потпећа на територију Смолуће, почиње опсада која је трајала до 1. септембра. А тек је почетак јуна. Од 15. маја ниси могао нигдје побјећи јер од напада на ЈНА, кроз Тузлу, Сребреник, Живинице, Калесију, Лукавац, Градачац …ниси могао прећи, био би ухапшен и имао би два избора: или носити љиљан на униформи, или копати ровове и служити као материјал за размјену заробљеника, или оно најгоре – мучење и убијање!

Оца сам видио након 6-7дана, нисмо ништа чули за њега, дошао је само да промијени кошуљу јер је стара била подерана. Хранили су се малинама и зеленим воћем.

О Смолући се шути

Наравно да сваки човек не жели да буде заробљен у сјећању или у својој муци. Не желим никакву негативност да испољим већ напротив. Мир у души је најваж нији, нисам уопште вјерник, једноставно желим да поштујем своје емоције, доживљено, хоћу да се поштује свака суза коју је пролила моја мајка и много других мајки .То неће промијенити ништа, али ће нас дефинисати као људска бића!

Оно што можда боли народ који се задесио у Смолући је то што су као жртве омаловажаване. Нико још није одговарао за погибију преко 70 особа, прогон, етничко чишчење и нестанак – али буквално нестанак – једног села.

Више нема ни цигле тамо, прије ће се ископати нешто на региону Високог, неки доказ живота од прије 2-3хиљаде година, него што би се нашло и ископало нешто у Смолући. Зар то није довољно барем да се спомене?

Још једна карактеристичност је везана уз ово дешавање…

Званично, та наша војска од 1. 200 војника три мјесеца није била нигдје регистрована. Мој отац и остали су званично ступили у српску војску 1-2 септембра. Тек тада додијељени су одређеном корпусу, одређеној бригади и чети!
Три мјесеца могли смо се звати било како и никакво обиљежје никакве војске нисмо имали, ако је ко имао заставицу или неки грб од прије, њу је и зашио за униформу!

Скоро свака кућа у Смолући је имала преко 10 чланова што своје породице, што многих избјеглица из Потпећа и Тиње. Неке куће су имале и преко 20 чланова.У основној школи и у кућама људи који су прије одселили смјештени су они који нису имали никакве фамилије да их прими.

Сјећам се! Покојни стриц Цвијетин, који је усљед повлачења из Потпећа био рањен у главу (иако повреда није била безазлена, ипак се тада по тим критеријима сматрала за подношљиву да би био на линији) срео је моју мајку, не напуштајући свој понос није хтио рећи да је гладан, но све се знало и без ријечи. Иако смо и сами били у туђој кући, дали смо колико смо имали.

Послије 5-6 дана, из приватних разлога отишли смо у засеок Јовичиће код маминог рођака а то је било скоро тик уз линију из правца Мајиновици, гдје су линију држали са Смолућанима и Тињани, и Сталија гдје су линију држали Потпећани.

Пут до Сталије је водио поред куће у којој смо провели остатак опсаде.Скоро да сам био свједок сваког рањавања.

Сјећам се, више пута, док сам боравио у подруму, јер је ту било најсигурније, топота корака који се све више приближавају. Дођем до врата и угледам четворицу, скоро стараца, како трче са носилима на којима је рањеник, према импровизованој болници. Требали су сигурно три километра претрчати до болнице, јер се због снајпера поједини дијелови пута нису смјели користити, па се кривудало.

Одакле им само снага? Без ријечи, само трче…

Чим сам дошао у Јовичиће, мој рођак је имао симпатију – дјевојку у Драгуњи (спомињао сам то село) и причао је са њом на телефон. Говорио је: „Ко вас је напао? Шта се десило? Гдје ти је отац?“, и задње што је чуо био је плач и “пи пи пиииииииииииииииииии“… Готово! Нешто се десило у Драгуњи, то смо сви знали! Нема више телефонске везе са локалним селима, а са градовима смо већ одавно изгубили везу. Пар дана прије искључена је и струја и вода!

Имали смо бунаре, сва срећа, колико-толико довољан број. Није се често купало, вода се чувала! Било је љето, видјело се до 21:30 тако да без пријеке потребе није палила ни лампа ни свијећа.
 

Почело је!

Шта је тада било у главама људи тешко је рећи и дефинисати, но сад се дивим свакој особи која је то у вријеме била на таквом психичком тесту колико можеш да издржиш. Први мјесец је био скоро најгори. Муслимани су хтјели да то ријеше што прије.

Гранатирали су Смолућу са ручно израђеним гранатама…више пута сам угледао импровизовану гранату од лимене-жељезне флаше на којој је био заварен некакав реп, да би могла летјети кроз ваздух!

Баш за Петровдан били су јако опасни…

Ја и сестра смо имали једну игру: ко ће више граната избројати у 5 минута, а да оцијенимо да су пале у Горњој Смолући.
Побиједио сам! Избројао сам 80граната!

Ово сто пишем само осликава како су се људи стопили са тим дешавањима тада.
Дјеца су се играла са разним типовима чаура – дјечак који себи пронађе излизану ЈНА војничку кошуљу био је фрајерчић, а сви су се “фурали“ на импровизовани каиш од једног ремена војничког опасацча…

Теме о убиствима и томе и ко је погинуо, биле су најзаступљеније!

Први мјесец, ако би се могло уопште рећи тако, није се осјетила криза у храни. Одмах се кренуло у штедњу и свака кућа је знала са колико хране располаже. Нестало је бијелог брашна, пшенично је луксуз, а најзаступљеније је кукурузно.
Војничка храна је била јако лоша, кукурузни хљеб, популарно назван проја – буквално вода и кукурузно брашно са мало соли.Уколико се не поједе док је вруће у мекшем агрегатном стању, након два сата се може упоредити са каменом!

Но, ипак, први мјесец је како тако прошао, а што се тиче хране, јако лако. Било је воћа и гљива по шумама. Вјероватно је било и социјално угрожених, али свакако сам сигуран да нико није умро од глади у Смолући. Не из тог разлога што се имало, колико из солидарности да овај што има подијели са овим што нема.

Тај осјећај националног јединства, људске солидарности прије свега, никада више нисам видио. Само тада!

Мој отац је имао познаника, Стојан се звао. У његовој кући се правила храна за војску, тако да смо 2-3пута преко везе добили неке конзерве, мало шећера и уља…које смо опет подијелили са укућанима са којима смо живјели. Кућа у којој смо живјели бројала је тада око 14 чланова. Кажем “око“ јер су мушки чланови били претежно на линији. Када смо спавали та три мјесеца, спавали смо као сардине поредани један крај другог. Мушка и женска соба. Ту је био Максим из Потпећа којег касније никада нисам видио.

У првом мјесецу народ у Смолући је био доста опрезан, као и читав период, али први мјесец су жртве биле минималне, наспрам силе која се сручила на нас. За већину рањених и убијених кобно је било гранатирање.

Смолућа је мало географско подручје и ако се избаци 100 граната насумице из минобацача, њих 30 ће погодити куће.

У првом месецу често се сјећам и смијеха

Људи су се шалили…црни је то хумор био, али се проналазио начин да се побјегне од свакодневнице! Разоноду нам је правио тузлански радио и „популарни“ Салид Бркић…
На акумулатор се прикључи се радио и врло кратко се слушају вијести. Он нас је засмијавао каквим се све лажима користио. “Смолућа побијеђена, остало је још 400 четника“.. итд. Наравно жену и дјецу није спомињао.

Преко радија чусмо како се Угљевик ослободио. Било је јако необично слушати вијести са стране из тог обруча, а нико не зна у том хаосу ’92 године, гдје си и шта си…Јер ако неко није могао наћи неког свога, увијек је имао ту задњу опцију, да се нада да је негде у прихватном центру у Србији.

У Смолући је био засеок Агићи у којем су живели Муслимани. Они који су остали били су свједоци свог и нашег страдања. Наравно да нису били омиљени код осталог становништва, али нем аговора да су били матлтретирани и сав народ је говорио да им нем горе казне од те што су остали са нама у Смолући. Сваки дан је и њима свима био мучење.

Други мјесец

У другом мјесецу, атмосфера се погоршала међу народом, пар кота на линији је изгубљено, а међу њима и Мајновићи. Муслимански снајперисти су сада имали бољи преглед једног дијела села. Због недостатка људи, погибијом, рањавањем или природном смрћу, старосна граница регрута се помјерила на 16-17 година.

Млади, неискусни дјечаци дрхтали су у рововима, али нису бјежали!

У другом мјесецу понестаје муниције. Како нама није био циљ освајање већ одбрана, војници су често имали у својим шанжерима један бојеви метак и један маневарски. Циљ маневарског је био да се завара муслиманска страна, не би ли помислила имамо муниције.

Сваки војник је већ у другом мјесецу могао да изброји своје метке колико има.

Само једна интервенција ми је позната, а у циљу заплијене војничке муслиманске хране. Тада се зашло по линијама и сакупљала муниција, колико ко може, за тај наш интервентни вод. Друге акције из села према муслиманској територији нису подузимане.

У другом мјесецу хране полако нестаје. Познато ми је да су људи из Потпећа који су имали куће тик уз линију, али са друге стране, подузимали личне акције да донесу вреће брашна или слично… Знали су сваки путељак до своје кућице, знали су гдје су сакрили брашно за црне дане. Неки су акцију успјешно извели неки се нису вратили, њихова судбина и дан данас је непозната!

Људи који су били зависници од пушења сушили су грожђани лист или орахов лист, сјекли ножићем и тако мотали цигарете.

Млади доктор је имао све више и више посла. Пролазак поред те куће која је одређена да буде као болница ми се урезао у сјећање и дан данас чујем крике и јауке рањеника из те куће. Анестезије није било. Трпи! Млади доктор херој није се ослоњао на знање које је већ имао. Знали су га затећи како чита и листа медицинске књиге, провјерава и учи, да буде спреман за нове “изазове“.

Црни хумор о којем сам причао полако је нестајао у другом мјесецу опсаде. Народ се мало забринуо. Нико не долази у помоћ, нити ко зна нешто о нама. Често смо гледали у правцу Мајевице. Изгладњелост, психичко напрезање, неизвјесности, некупање и слабо одржавање хигијене јако се одражавало на стање људи. Полако се почињу појављивати људи изгладњели и мршави. Али и даље је присутна снага и даље су на ногама и даље знају да немају куд. Страх за живот и својих најмилих у човјеку изазове надреалну снагу!

Истина је да је са пробојем кроз Дубошницу и спајањем са Смолућанима створен огроман простор, који се могао стратешки искористити за угрожавање Сребреника и Грачанице. Било је ту и опција спајања са Мајевицом преко Тиње и Потпећа.

Мисао која ме држи је да се то није извело због недостатка људи. Потпећани и Тињани немају више никакве сврхе бити у Смолући ако је пут отворен да се повуку, јер бити избјеглица ту гдје је несигурно или негдје другдје гдје је сигурно? Наравно, бира се друга опцијак, ако не због себе него због своје породице.

То значи аутомаски 300-400 бораца мање. Смолућани су били изморени, нису могли надомјестити тај недостатак од толико људи, а сами да предузимају акције.Био би потребан одмор или боље наоружање, а на крају крајева и жеља.
Ако би размишљали шире, можда и нашој политици није ишло у интересу да се толика територија освоји јер би аутомаски значило и бригу за тим муслиманским становништвом и хуманитарни колапс. Наравно, касније се испоставило, ако нисмо хтјели ми да нашкодимо њима, онда су они нама!
 

Овај рат је ишао тако – не ошамариш ли њега први, он ће тебе!

Трећи мјесец

Трећи мјесец се скоро могао поистовјетити са паклом. Нестаје хране, и оно мало лиекова је нестало, завоји су били већ истрошени, рањеници су добијали инфекције. И оно мало воћа што је било у башти куће у којој сам боравио одавно је увенуло или отровано од дјеловање граната и зрачења.

Смолућа је била шумовити крај, скоро да се није могло видјети стабло у којем није барем један гелер завршио своју путању и ко зна кога спасио.

Умро нам је мачак. Ко зна, мождаод глади можда од старости, можда од недостатка љубави је нико га више није мазио!
Због страха од граната и за властити живот све мање и мање су се изводиле краве на испашу и све мање и мање су давале млијека. Људи су већ на граници штедње и не мисле за три дана унапријед већ како сутра да се исхране.

Почело је клање стоке прије но што сама липше и тако да се спријеци пропадање меса.

Сјећам се, кућа до нас, мој ујак који је имао око 20 чланова у кући и међу којима мој покојни рођак Војо из Тиње, добили су на линији неко парче меса, свако је добио по комад па су мушки чланови из те куће донијели својим породицама. Печена јагњетина се буквално истопила у устима, ни укус се није могао распознати.

Људи су били необријани, неошишани, а постоји једна мала анегдота. Непосредно послије изласка из Смолуће мој ујак је кренуо да посјети породицу смјештену у Бијељини.Наравно, са импровизованом униформом, паповком у руци, необријан, неошишан.Неки новинари су га сликали вјероватно као слику и прилику „српског четника“!

Народ је престао да буде толико опрезан као прије, своју свакодневницу је поистовјећивао са божјом вољом – ако се шта и деси нека се и деси.Тако да сам био индеректни свједок погибије моје ујне. Граната је погодила у ноге, тијело разбацала свуда около. Није се могла наћи особа која би сакупила посмртне остатке те жене јер мушки чланови нису били кући…

Генерација моје сестре, дечко из Потпећа од 16-17 година, који се звао Рденко, изгубио је брата и оца исти дан.Отац је покушао да спаси сина. Пролазили су крај наше куће и успио сам видјети два пара чизама и једног дечка пресавијеног преко њихових тијела. Оплакивао је своје!

Почела су самоубиства

Најпознатије самоубиство је учино млади докторов отац, који је убио себе и своју породицу. Млади доктор је касније рекао: „да ми је барем брата оставио“!

Ма колико сада гледали чудно на таква дешавања, није било неког великог комешања послије таквих догађаја. Једноставно си пресудио себи, јер чему да се живи надају? Свакако ћеш страдати!

Трећи мјесец је био јако тежак, није било кише и вода је полако нестајала из бунара. Била је опасност од избијања заразне болести јер куће су биле пренасељене уз нехигијенске услове.

Задњих десет дана размишљало се о колективном пробоју кроз обруч, нешто слично као у Јасеновцу 1945. године, па ко преживи и причаће. Но и тада се порпилично солидно држао ред и дисциплина код војника. Муниције је потпуно нестало, мој отац је имао максимално 100 метака. Сви коју су учествовали у рату знају колико је то и шта је то, када знаш да имаш само то и да немаш никакве доставе. Лако је имати и 10 метака ако ћеш сутра добити 10 нових. Поред тога, пушке су се квариле.

Изненада, прочу се вијест да се ступило у контакт са неким вани.Нешто мало прође, поче се шушкати на више страна, више контаката.

Почели смо слушати приче како за нас неко зна

Како је Радован Караџић обавијештен о постојању 7.000 Срба негдје у неком селу званом Смолућа. На крају потврди нам и сам наш рођак да се успоставила веза са српским штабом на Мајевици. Одушевљене је било огромно!

Муслимани су увидјели да од изгладњивања, болести, чекања са нападима и од гранатирања села нема ништа конкретно, а помоћ се приближава. Кренули су у конкретне мјере, кренула је офанзива на Смолућу.

Тих дана скоро да се и не сјећам. Као сан и нека тама испред очију. Мислим да је сваки човјек тада доживио клиничку смрт у мозгу и меморији. Није се могло размишљати… Само нада и борба је била у крвавим очима свих Смолућана!

Та очекивана помоћ и спознаја да неко зна за нас одржавала нас је у животу тих задњих 10 дана. Чак је била прича да се неки дио Смолуће повуче да би се добило више на броју војника.

Поцели смо да слушамо другачије звиждуке граната, знали смо да је нека друга техника у питању, из другог правца долазе. Долазе са Мајевице! Почели смо добијати артиљеријску подршку. Почело се пуцати и на другој страни, према Дубошници, три дана је грмило. Један човјек, Божо мислим да се зове, ишао је од куће до куће, сакупљао кашику, виљушку, кришку хљеба, сира, за војнике, за спасиоце, да не буду гладни, да их имамо чиме почастити када се сусретну са нама!

У акцији која се одвијала са смолућанске стране погину ми рођак који је тек зашао у двадесете.

Самог уласка српских добровољаца и војске у Смолућу се не сјећам, тада сам спавао, а и боравио сам на другом дијелу села. Дошао је нови дан, миран, народ скоро да не вјерује када се каже постоји коридор, излаз.

Испочетка се није размишљало о повлачењу, због три мјесеца блокаде и недобијања никаквих информација, људи су мислили да је могуће вратити се својим кућама у Тињу и Потпећ. Мислило се да ће бити као у Словенији – мало се пуцало и проћи ће. Тада смо посљедњи пут мислили да ће све бити у реду са нашим кућама и имањем!

Био сам испред куће и гледао једног по једног војника како трчи према селу. Није се знало шта и како. Дошао нам је ујак и саопштио мојој мајци да се полако спремамо, село се напушта. Многи нису помишљали на тако нешто, а многи су жељели само да се састану са својим породицама негдје по Републици Српској.

Извлачење је за мене било јако трауматично.

Спасавало се како се знало и умјело, није било довољно трактора и камиона па су породице биле раздвојене. Сјећам се, доласком на раскрсницу која води према Мајиновићима, угледао сам човјека који је имао око 50 године како сједи на војничким лименим сандуцима, мањеркама за храну. Сједи замишљен, ухватио се за главу и гледа једну тачку!

Шта се десило, шта је било? Он је само показао на те велике сандуке са двије ручке што је намијењено да двојица носе, један је било немогуће носити због обима и величине лименог сандука. Човјек је одговорио: „Како да подијелим ову храну војницима? Моје колеге су ме напустиле!“

Оставили смо га и даље је сједио на тим лименим сандуцима, било нам је јасно да тај дан нико неће ништа јести. Било нам је обећано да ће за нас 3-4 породице доћи трактор. Послије извјесног чекања и дошао је, али без приколице!

Шта сад?! Ништа, оближња гаража, обијај гаражу узимај нечију тракторску приколицу. Није оргинал?! Нема везе,набаци на тракторску куку нека само може вући. И тада је кренула и званична “избјегличка ескурзија“ која се завршила 2002. године.

Трактор је журио, почели смо да пролазимо кроз село. Усљед брзине и неодговарајуће тракторске приколице, кука се откачила и предњи шиљак се забио у макадамски пут, сви смо попадали са приколице. Моја мајка са крвавим рукама се пење поново на тракторску приколицу, једини спас… Старији људи угрувани, иако под боловима, опет навлаче ту тракторску приколицу на трактор.Успут смо покупили пар људи који су поред пута чекали и гледали ко да их прими!

Потресна сцена ми је била када сам видео жену од око 60 година са својом мајком у инвалидским колицима, вјероватно око 80 година, како нас зауставља. Није било мјеста, возач је рекао да иза нас иде камион и да он купи све друге који немају превоз. Жена се осмјехнула, било јој је јако неугодно, не жели никоме да смета! То је већ око 17 часова, поприлично касно, неки су се много раније извукли. Али ми у Горњој Смолући смо требали да чујемо тек након пола дана да се сви извлаче, народ и војска.

Са стране смо видјели животиње које су биле пуштене, али навикле на људе кренуле су са људима. Неке су, наравно, отишле у шуму.

Чуле су се детонације. Муслимани су знали да се нешто дешава, почеле су да стижу и прве информације шта се десило у Дубошници ида су велики губци у том селу нанијети Муслиманима.

Видио сам двије куће како горе, чуо сам да их је газда сам запалио да не би неки Муслиман имао ту част. Кажем да сам чуо, мотив не знам, али сам видио двије куће како горе, а још није било Муслимана у селу!

Наса срећна-несрећна приколица се опет преврнула али приликом лакше брзине и није било додатних повреда. Више није било могуће путовати са њом. Наишао је камион и побацали смо наше торбе на њега. Ја нисам знао гдје ми је сестра. Отац је негдје иза нас, још увек на линији. Кренули смо пјешке и тек тада сам видио право психичко стање људи који су све то издржали.
 

Један човјек је носио љестве са собом, једна жена кокош

Било је разних слика безумља! Са стране импровизованог пута који је начињен у току вечери могле су се видјети пушке јер народ је бацио све што му је било сувишно. У тој колони задњи пут сам видио Максима, од ствари је имао само ловачку пушку и паповку, пиштољ. Ни торбице није имао, а тако је дошао из Потпећа у Смолућу! И сама пушка без муниције ништа не вриједи…

Нашли смо се на путу између Дубошнице и Смолуће гдје се пкушало зауставити осипање војника те направити неки ред. Замислите, слобода је била и за те људе само 500 метара напријед.Умјесто да трче у том правцу, тако близу спаса – јер људи из Потпећа и Тиње иње добро знају гдје су спавали и шта су јели и како су се осјећали три мјесеца у туђем – слушали су мирно и та ми се слика свидјела јер није било свађе ни викања, ни лупања од прса!

Даље смо кренули пјешке, а на пола пута се неки камио заглавио на узвисини. Људи и жене немајући избора морају прврнити камион у провалију. Успјели су! Популарна “110-тка“ негдје је наишла на мину и елсплодирала је. Пут широк једва два метра, са стране гледаш мине, а није било времена деактивирати их.

Долазак у Дубошницу. Сви су као хипнотисани. Војници, који су нас ту дочекали усмјерили су нас до камиона који нас одводили на озренско село Пањик! Сједио сам на самом улазу камиона тако да сам имао преглед док сам пролазио селом Дубошницом. Била је уништена! Са стране сам видио пар лешева у униформама, брзо смо прошли да бих препознао о коме је ријеч.

Долазак на Пањик у ноћ, завршила се прва фаза извлачења тог народа. Трајала је скоро 24 часа. Тада ми је комшиница из Тиње донијела куповног бијелог хљеба и у пластичној флаши млијека у праху и рекла: „Једи,то је бијели хљеб и млијеко!“

Након три дана дошао је и отац…

На улазу у шуму, направили смо импровизовани шатор. Народ се јагмио за деке и јоргане . Тако смо остали седам дана под ведрим небом на Пањику. Дошле су разне организације. Било је и тога, да онај који уђе у гарду, њему и његовој породици ће се обезбиједити међу првима да оду одатле према Бијељини.

Једна породица на Озрену нас је угостила двије ноћи, спавали смо у кући, а не напољу. Једна бака ми је дала паштету када заиста нисам имао шта да једем.
Омиљено пиће ми је постало млијеко у праху..

Након седам дана дошао је шлепер са двије приколице и ту смо се потрпали и кренули путем ка Семберији и Угљевику.

Тај пут и све даље не припада више овој теми.

Преузето са: Фронтал.рс
01.09.2012.