Сузо моја, не чами – потеци
Својом капљом моје боли реци
Тужна сета утробу ми пара —
Душа ми је озебла од рана!
Данас кад је помен Светом Петру
Стихове ћу да пустим у етру
Описаћу једну мучну сцену
Што се деси у Залазју селу.
Сребреница српско страдалиште
И истине праве губилиште
Прошлог века деведесет друге
Беше кратер јецаја и туге.
Погибија малог Слободана
Мојом песмом није описана
Са речима које беху благе
Да је срочим не имадох снаге.
Данас ево срце риму прену
С тешком муком описaт ћу сцену
Пред најездом бесне камариле
Кад бежаше Срби преко Дрине.
Злотвори су палили и клали
За милости скоро нису знали
Убијаше што су стигли редом
Из колевке и са косом седом.
Слободана срећа није хтела
Вратио се поново до села
Пса да пусти осталог на ланцу,
А мртвога нашли га у кланцу.
Имао је једанаест лета
Кад га уби Весели Алфета
На стомаку крст му насликала
И обе му руке пререзала.
Нашли су га после на ђубришту
И принели вечном коначишту
За њим мајка пресвисну од јада,
А монструми кажњени никада!
Мили Боже, шта натера људе
Да нејачи беспомоћној суде
Да имају животињски нагон
Да погазе и правду и закон?
Аутор: Милоје Вељовић
Објављено: 30.12.2021.