Град Сарајево и његова околина спадају у најстрадалнија подручја бивше Југославије током деведесетих година 20. стољећа. Такође, то је град који је претрпио највеће демографске промјене у истом периоду, не само што се тиче смањења броја пријератних становника, већ што се догодио и незапамћени егзодус почетком 1996. године као резулатат Дејтонског (не)споразума, од јесени раније. Тада је преко 120.000 Срба нашло се у колонама гдје су напуштали своје домове и одлазили у беспуће.
Данашње политичко руководство Града Сарајева, али и Федерације БиХ својим поступцима, догађајима и говорима не разликује се пуно од оних ликова који су у прољеће 1992. године увукли народе Босне и Херцеговине у рат и свеопшту катастрофу. Иако покушавају да се ограде од неких фашистичких метода и начина рада, управо показују супротно готово сваког дана и на сваком мјесту гдје се појаве.

Прије пар дана над јамом Казани, локација Богушевац у југо-источним дијеловима града на Миљацки градоначелница Бењамина Карић и међународни тутор за БиХ Кристијан Шмит са својим свитама су дошли на ову локацију, односно над јаму и поставили споменик и положили десетине букета цвијећа.
На први поглед многи би рекли: "Одличан потез! Ово ће доприњети отопљавају односа и побошљању суживота свих грађана у БиХ"...
"СПОМEН ОБИЉEЖJE КAЗAНИ (1992-1993)
Зaувиjeк ћeмо сe, с тугом и постовaњeм, сjeћaти нaших убиjeних сугрaђaнa:
Бошковћ (Симо) Мaрко 1929-1992,
Бошковић (Спaсоje) Нeвeнкa 1933-1992,
Ћeрaнић (Михajло) Дрaгомир 1943-1992,
Дрaшковић (Брaнко) Милeвa 1936-1993,
Фрaнкић-Бркљaч (Винко) Рaнко 1952-1993,
Jовaновић (Воjо) Душко 1954-1993,
Комиjeнaц (Илиja) Мaринa 1926-1993,
Комљeнaц (Aдaм) Рaдослaв 1921-1993,
Лaврив (Михaилa) Aнa 1942-1993,
Лaврив (Стeфaн) Вaсиљ 1933-1993,
Лeмeз (Нeђо) Новкa 1950-1992,
Николић (Николa) Eргин 1966-1993,
Рaдосaвљeвић (Боро) Брaнислaв 1952-1993,
Шaлипур (Момчио) Прeдрaг 1965-1993,
Штeтa (Лутво) Aго 1942-1994,
Вучуровић (Добривоje) Зорaн 1952-1992,
Жужa (Jeфто) Стоjaн,1933 -1992
ГРБ ГРAД СAРAJEВО 2021"
Међутим, споран је текст на самом меморијалу, јер очигледно да се скрива истина... а управо истина смета и овим сада представницима власти у Сарајеву, али и онима у чијој владавини су се и десили сви ти злочини, односно масовна убиства.
Да појаснимо...

Цацина екипа са Сефером Халиловићем
Током љета 1992. године када се рат у Босни и Херцеговини разбуктао и све три зараћене стране су имали своје оружане јединице... у самом граду Сарајеву дошло је до формирања и 10. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ, на чијем челу се налазио Мушан Топаловић звани Цацо.
Он је био прије рата познати кримиланац који је у босанском подземљу врло добро котирао. Код предсједника ткз. Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, Цацо је могао доћи без најаве и куцања. Његови савременици су га описали као прилично бахатог и дрског рмпајлију који је очигледно имао психичке поремећаје с обзиром на његове начине иживљавања према жртвама.

Ћопави командант Јука Празина
Управо је такав и требао један садиста највишем муслиманском руководству: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић, јер су они знали да ће такав лик све да извршава, а за узврат би добијао одријешене руке за своје прљаве послове: диловање дроге, проституција и бордели, шверц бензина и цигарета и сл.
Тачније монструми попут Цаце и њему сличних требали су да застраше све Србе у Сарајеву који би онда без проблема напустили своје домове, имања, послове и отишли далеко. Цацо је у том низу бојовника, односно официра ткз. АБиХ био само један, али је Алија имао још својих пулена: Јусуф Празина, Рамиз Делалић Ћело, Исмет Бајрамовић, Алишпаго Зулфикар "Зука"...итд.
Цацо имао свој рејон, односно зону одговорности, а то је насеље Бистрик, па је тако и добио надимак "Бистрички Бабо". Имао је и свој камион на коме је иронично писало "копај до слободе". Ово је урађено јер је често Цацина чета ишла по Сарајеву и купила његове становнике са циљем присилног одвођења на копање ровова на првој линији, одакле се многи нису вратили.
Није то све што се Цациних "заслуга" тиче... Казани су његово најпознатије (не)дјело!

Наиме, јама Казани се налази изнад града, која има поприличну дубину, а Цацо и његови "лепотани" су долазили ту током 1992-1993 и бацали стотине људи, највише наравно Срба, нешто мало Хрвата и пар муслимана. О овом монстурозним злочину над Казанима био је упознат не само Алија Изетбеговић, већ и сви његови сарадници. Мјесецима су страначки прваци СДА ћутали и правили се Енглези, све док сам Цацо није тотално полудио и почео да убија "своје".
Највиши врх муслиманске војске је добио од Алије налог да се Цацо и његова група елиминше што прије, па је тако и покренута акција "Требевић 2" у октобру 1993. године. Цацо бива ухапшен, али није ни дошао до судије или неког вишег органа, јер је у комбију војне полиције ткз. Армије БиХ био убијен, од муслиманског полицијског официра, коме је Цацо раније убио сина.
Међутим, упркос свему, Цацо је сахрањен у Сарајеву уз све могуће почасти, а његовом испраћају је присуствовало десетине хиљада муслимана уз велики број хоџа (исламских свештеника).
Оно што је невјероватно упадљиво посљедње двије деценије у Босни и Херцеговини јесте скривање одговорности за рат муслимана и Хрвата, док су Срби дежурни крвици за све и свја, тачније на подигнутим споменицима гдје су жртве муслимани наглашено је да су то жртве "србо-ћетинићке агресије", док код споменика гдје су Срби жртве ту не смије да се напише од кога су убијени, већ се напише да су то "жртве ратних дешавања". Што практично значи да су могли умријети од глади, болести, старости, депресије, а не од ножа, жице, метка, гелера, тестере, ексера и сл.
Тако да и овај споменик на Казанима подигнут новембра 2021. године представља само РУГАЊЕ ЖРТВАМА и њиховим породицама, које сигурно неће доприњети ни помирењу, а још мање суживоту грађана Сарајева и Босне и Херцеговине.
Зашто?
Зато што нису наведена сва имена, нити оквирно број... а камоли имена злотвора из Цацине чете, односно оружана формација којој су они припадали, а то је Десета брдска бригада ткз. Армије БиХ.
У свему томе помаже и међународни тутор Кристијан Шмит који такође скрива улогу Запада у потпиривању ратних дешавања у Југославији од прије 30 година. Зато је и постављен ту гдје је.
На нама је да нашу дјецу учимо шта је и како је било тих несрећних деведесетих година, а не да нам разни Шмитови, Ешдауни, Клајнови и слични кловнови говоре шта и како је било у прошлости, и то на нашој кожи.
Срби у Источном Сарајеву, Палама, Сокоцу... треба да одреде један датум као Дан сјећања на жртве Казана, када би се поред парастоса у православном храму одржавао и пригодан програм, са историјским часовима гдје би требало младима испричати замагљене и замрачене лекције.
Написао: Чуле
19.11.2021.