Поштована господо,

Обраћамо Вам се поводом фарсе од суђења пред Судом Босне и Херцеговине Насеру Орићу, ратном команданту тзв. Армије БиХ у Сребреници.

Наиме, Насеру Орићу је подигнута оптужница пред Судом Босне и Херцеговине за убиство три српска заробљеника. Да није тужно, било би комично. Командант муслиманских снага у Сребреници Насер Орић не одговара за оно зашто би требао одговарати, а то је командна одговорност, за убиство великог броја српских цивила и заробљеника у селима око Сребренице, док је у исто вријеме Сребреница била заштићена зона тј. демилитаризована.

Такође је тужно то што не одговара за паљење и уништавање до темеља српских села, као и пљачкање истих тих српских села чије је становнике побио.

Поред свега Суд и Тужилаштво БиХ, омогућава Насеру Орићу: утицај на свједоке, бјекство, ометање истраге самим тим што су га пустили да се брани са слободе и одобрили му слободно кретање по цијелој територији Федерације БиХ.

Исти тај Суд и Тужилаштво БиХ, Србе којима Уставни суд БиХ укине правоснажну пресуду, оставља у затвору до изрицања нове пресуде. Тачније речено, лица српске националности послије укидања правоснажне пресуде од стране Уставног суда БиХ, иду на суђења из затвора, што нема ни у једној правној држави у свијету.

Поштовани, лица чија је пресуда укинута:
• нису осумњичена;
• нису оптужена;
• нису осуђена.

Питамо се по ком основу се та лица налазе у затвору, они не мого бити у затвору. Морају бити на слободи до изрицања нове пресуде. Врло се добро зна да то нису Насер Орић, Атиф Дудаковић, нити нако други од муслиманског народа, него Срби.

Ни један српски командант, попут Насера Орића, није се бранио са слободе на овакав начин, управо из разлога: утицаја на свједоке, бјекства, ометања истраге, али то за Насера Орића и њему сличне не важи.

Хтјели би још у овом писму да кажемо нешто и о лажним свједоцима Тужилаштва БиХ.

Тужилаштво БиХ је константно вршило и врши притисак на свједоке како би лажним свједочењем омогућили осуђујућу пресуду против лица српске националности. Управо лажно свједочење многих лажних (професионалних) свједока допринијело је многим осуђујућим пресудама српских полицајаца и војника ВРС.

Под притиском тужиоца, као што је Ибро Булић, а познато нам је и Славица Терзић, свједоци су приморани да улазе у нагодбе, те постају заштићени свједоци. Кад се догоди да тај заштићени, односно лажни свједок, одлучи да проговори о притиску на њега и о томе ко је извршио тај притисак, односно да каже истину, као што се и догађало да лажни свједок призна да је лажно свједочио и да је спреман да одговара за лажно свједочење, цијела ствар се ту завршава.

Кад лица српске националности, осуђена, добију доказе писменим путем о лажном свједочењу свједока и када са тим доказима затраже од Суда БиХ обнову поступка добију одбијеницу, уз образложење да лице, које је лажно свједочило, мора бити правоснажно пресуђено за лажно свједочење. Ако се зна да оваквим лицима може само да суди Суд БиХ, који ни у једном случају није то дозволио, онда се питамо на који начин да се задовољи правда и докаже истина.

Рак рана српског народа је кривично дјело „Злочин против човјечности“

У свим оптужницама Срби се оптужују по члану 172. КЗ БиХ (злочин против човјечности), док се остали (несрби) оптужују за злочин против цивилног становништва по КЗ СФРЈ из 1976. године. Дакле, ово се само ради када су Срби у питању.

Основно образложење за овакав рад јесте да КЗ СФРЈ из 1976. године не предвиђа експлицитно кривично дјело – злочин против човјечности и не садржи јасну одредбу о такозваној командној одговорности. Међутим, те тврдње нису тачне, јер су елементи бића кривичног ђела злочина против човјечности садржани у члановима 134, 136, 141, 142, 143, 144, 146, 147, 154, 155 и 186 КЗ СФРЈ.

Исто тако може се рећи и за командну одговорност, јер КЗ СФРЈ прописује да је онај ко „наређује“ извршење кривичног дјела кривично одговоран за његово извршење, а члан 30. КЗ СФРЈ прописује да се кривично дјело може извршити и „нечињењем“. Осим тога, такође у прописима унутрашњег права бивше СФРЈ садржана су правила о командној одговорности.

У циљу поштовања начела законитости, те поштовања општег принципа међународног права сви судови у БиХ, па тако и Суд Босне и Херцеговине, морају увијек примјенити блажу казну, кад год постоји разлика између старе и нове кривичне одредбе. За ово дјело је била предвиђена кривично правна санкција у вријеме извршења дјела у распону општег минимума и општег максимума, а то је законски минимум од 15 дана и максимум 15 година, па је очигледно да се иста мора и примјенити.

Нажалост, Уставни суд БиХ је заузео идентичан став што јасно потврђује да та два суда не врше мисију права и правде како се то по природи ствари од њих очекивало. Они су практично постали инструменти политичких манипулација сарајевске чаршије и сарајевске политике. По инструкцијама које су добиле судије, настоји се осудити што већи број Срба, на што дуже затворске казне и тако показати међународној заједници да је Република Српска настала наводно на геноциду и да је као такву треба укинути.

Кад је у питању геноцид и злочин против цивилног становништва Суд БиХ, поступајући у складу са пресудом „Мактоуф и Дамјановић“, изриче казне од 20 година затвора, што је очит примјер настављања дискриминације и даљег иживљавања Суда БиХ када су Срби у питању.

Казна затвора од 20 година није посебна врста временске казне лишења слободе и може се изрећи само у два случаја: умјесто смртне казне (члан 38. став 2. КЗ РС – Општи дио) и за тешке облике кривичних дјела за које је законом прописана (члан 38. став 3. КЗ РС – Општи дио). У свим случајевима гдје постоји забрана изрицања смртне казне, (укидањем смртне казне Протоколом 6. и Другим факултативним протоколом уз МПГПП (1989) таква забрана је настала 14.12.1995. године) апсолутно је искључена и могућност изрицања казне затвора од 20 година.

Да закључимо, за кривично дјело убиства из чл. 36. став 2. тачка 6. КЗ РС закон прописује кажњавање затвором од најмање 10 година или смртном казном. Послије ступања на снагу Устава БиХ и укидања смртне казне, поштујући принцип законитости у погледу одређивања и изрицања кривичноправних санкција, у конкретном случају могуће је изрећи казну затвора у казненом оквиру законом одређеног посебног минимума (10 година) и законом одређеног општег максимума (15 година).

Ово је још један доказ када је у питању Суд и Тужилаштво БиХ да Медџида Кресо и Горан Салиховић дословно проводе план својих ментора и који су од Суда и Тужилаштва направили отуђене центре моћи.
 

АПЕЛУЈЕМО НА СРПСКЕ ПОЛИТИЧАРЕ И СВЕУКУПНУ СРПСКУ ЈАВНОСТ ДА САМИ ПРОЦИЈЕНЕ ЧЕМУ ОВО ВОДИ.

 

С поштовањем,

Група грађана
регије Бирач
4.10.2015.