ФБР Биљана Диковић: Постоји још један човек, који тврди да је његова јединица стрељала много људи. Прича се о 1.200 стрељаних заробљеника, који су убијени на пољопривредном добру Брањево крај села Пилица. Каква су Ваша сазнања о овом случају?

Alexander Dorin: Да, ради се о случају Хрвата Дражена Ердемовића (рођ. 1971. године у селу Доња Драгуња крај Тузле), који је у току рата једно време био припадник Десетог диверзантског одреда војске Републике Српске. Вреди бацити један опширнији поглед на тај случај.

Интересантно је, да је у тој јединици такође служило неколико људи, који нису Срби. Поред Ердемовића, на пример један други Хрват који се зове Марко Бошкић, Словенац Франц Кос, Муслиман Зијад Жигић и други. Ердемовић тврди, да су он и неки припадници његове јединице, после пада Сребренице на пољоприведном добру Брањево код Пилице стрељали око 1.200 муслиманских заробљеника (касније је тужилаштво у Хагу подигло ту цифру на 1.700).

3. марта 1996. године је Ердемовић у Србији, у коју је ушао недељу дана пре, дао америчком каналу ABC-News један интервју у којем је рекао, да су он и неки људи из његове јединице (укупно осам војника) 20. јула 1995. године код Брањева стрељали 1.000–1.200 заробљеника (касније се тврдило у оптужници, да је то стрељање извођено 16. јула). Веома је чудно, да је Ердемовић управо отишао за Србију, да такву изјаву да америчким медијама. Зашто у Србији? Тада је Слободан Милошевић био председник Југославије. Шта је онда Ердемовић са тиме хтео да постигне? Што није дао интервју у Босни или Хрватској? У сваком случају је Ердемовић после интервјуа одмах ухапшен, после чега је одведен пред главног судију у Новом Саду. Таман је суд хтео да покрене истрагу против Ердемовића у вези ратних злочина, кад се одједном умешао такозвани суд у Хагу. Хашки суд је тражио од југословенског правосуђа, да се Ердемовић моментално изручи за Хаг, што се 30. марта 1996 године заиста десило! Значи, југословенска власт под Слободаном Милошевићем се показала апсолутно кооперативна, када је Ердемовића послала за Хаг. Сигурно Милошевић неби дозволио да се Ердемовић изручи, да је имао намере да се један наводни српски злочин сакрије. Милошевић се само у тој тачки преварио што 1996. још није знао, шта ће тај суд Србима све лоше да учини, на крају чак и њему.

За кога је радио: Дражен Ердемовић

У Хагу је Ердемовић са тужилаштвом склопио такође споразум звани „plea agreement“. Давао је разне изјаве, које су касније коришћене против неколико оптужених Срба. Тужиластво није никада ни покушало да провери, да ли су Ердемовићеве изјаве уопште веродостојне. А анализа Ердемовићевих изјава показује, да су оне пуне контрадикторности и неистине. Тако на пример, документи из ратних година доказују, да је Десети диверзански одред тог дана наводног масакра био отпуштен на одмор. Како сад објаснити, да су осам припадника те јединице починили квази један „приватни масакр“, док су они остали били на одмору? Тако су неколико припадника те јединице, који су тада били отпуштени на одмор, касније објашњавали, да они у то време уопште нису ниста чули о неком масакру. То су тек сазнали много касније, када је Ердемовић у Србији дао интервју. Командир те јединице је био Милорад Пелемиш. Међутим, Пелемиш је тога дана наводног масакра, због једног саобраћајног удеса лежао у болници, и није био на терену. Али, ако командир једне јединице, која је отпуштена на одмор, лежи у болници, ко би онда једном делу јединице могао да нареди један ратни злочин? Ердемовић тврди, да је њему стрељање заробљеника наредио Брано Гојковић. Али то није могуће, јер је Гојковић био обичан војник без чина. Хајде да себи представимо следећи сценарио: од једне јединице, која је отпуштена на одмор, је остало на терену осам војника, а командир те јединице лежи у болници. Онда један обичан војник издаје наредбу за седам осталих војника, да они негде стрељају око 1.200 заробљеника. А онда, ти војници без протеста изводе стрељање, које им је колега наредио! Ово звучи слично, као да би неко тврдио, да свакога 1. новембра лете жути слонови са црвеним тачкама над Београдом. Али, сврха суда у Хагу очигледно није та да се шири истина, него да се Срби по сваку цену оцрне.

Али, ово нису једине лажи и манипулације у случају Ердемовића. У изјавама такозваног „крунског сведока“ Ердемовића постоји такав један хаос, да је Germinal Civikov, новинар бугарског порекла, који живи у Холандији, дошао до закључка, да Ердемовић вероватно у међувремену сам више не зна шта је у његовој причи тачно а шта није (види: Germinal Civikov, „Kalaschnikow auf Einzelfeuer“, Freitag – die Ost-West-Wochenzeitung, 16.9.2005). Код пољопривредног добра Брањево су пронађена нешто више од 130 мртвих тела, а не 1.200, како је то Ердемовић тврдио. А Ердемовиц је рекао, да су он и остали војници из те јединице стрељали 1.200 заробљеника за четири до пет сати. Заробљеници су наводно били довежени до Брањева аутобусима. Из тих аутобуса су Ердемовић и његови помоћници одводили групе од десет људи на ливаду на стрељање. После тога су као ишли по следећу групу, док је аутобус довозио нове заробљеника итд. Ердемовић даље тврди, да је његова јединица између стрељања правила паузе, у којима су припадници те јединице пушили, пили и чак са неким заробљеницима причали. Господин Dr. Werner Sauer из Аустрије је после анализе Ердемовићевих изјава дошао до закључка, да је немогуће на тај начин за четири до пет сати стрељати 1.200 људи.

Број на лицу места пронађених мртвих даље доказује, да је та цифра од 1.200 мртвих измишљена. Шта се онда заиста десило код Брањева?

Ердемовић је неколико пута тврдио, да је њих неки непознати командир одвео на „задатак“. У процесу против Радована Караџића у Хагу је сведок Драган Тодоровић, који је радио као логистичар за Десети диверзански одред, рекао, да је официр Драгомир Пећанац одвео те људе негде. Тешко поверовати, да Ердемовић неби знао, да се радило о Драгомиру Пећанцу. Да ли је можда Драган Тодоровић после уобичајених претњи трибунала лажно оптужио Драгомира Пећанца? Или су Ердемовић и његова јединица од Пећанца одведени негде на борбену линију? Одговор на то питање се до сада не може дати, али се може јасно установити, да Ердемовић лаже. Вечерње Новости су 31. октобра 2009. године писале следеће: (види: Милена Марковић, „Чивиков: Ердемовић безочно лагао“, ВечерњеНовости, 31. 10. 2009):

Истину о Сребреници је лако утврдити, јер је лаж кључног сведока очигледна! Ово је окосница нове књиге бугарског новинара и публицисте Жерминала Чивикова „Сребреница, крунски сведок, којом он пред лице јавности враћа све противречности и недоумице у исказима Дражена Ердемовића, пресудним за доказивање тврдње да је у Сребреници почињен геноцид“.

Не чекајући да се на хашкој позорници спусте завесе, а глумци разиђу, Чивиков, дугогодишњи извештач из Трибунала у Хагу, сучељавањем чињеница доказује да је Ердемовић фабриковао лажи, а судска већа их прихватала као истину. Чак и онда када је његово сведочење било приближније домену фантастике, него стварности.

Невероватно је колико је овај сведок самог себе побијао, а суд то толерисао током више од деценије, колико он на четири различита суђења прича своју причу – каже Чивиков. – Најпре он, описујући масакр муслиманских цивила на фарми Пилица код Зворника, наводи три различита датума злочина у коме је, по сопственом признању, и сам учествовао. Потом „сведочи“ да је ту „за око пет сати ликвидирано 1.200 људи“, што је немогуће. Осим тога, на овој локацији есхумирано је 150 тела. Где су остали, ако је Ердемовић говорио истину. Али је, ето, могуће да он наведе седам својих супочинитеља у злочину, саопшти њихова имена, да их после тога нико не приведе, испита, упркос томе што се зна да су били доступни истражитељима. Канцеларија тужиоца никада није ни покашала да их ухапси.

Пажљиво бележећи детаље из Ердемовићевих исказа пред Трибуналом, Чивиков указује на контрадикторност и неистине о командној структури вода који је починио масакр. Ердемовић је тврдио да је био принуђен на злочин, да би и сам био ликвидиран да није извршио наређење извесног Бране Гојковића. Аутор књиге је, међутим, истражио да је било управо супротно.
- Ердемовићу, тада официру, који је у Трибуналу лагао да му је био одузет чин, није могао да наређује обичан војник -доказује Чивиков. – Сам Ердемовић је, дакле, био наредник.

Из доказа које аутор тако ниже да је и мање пажљивијим читаоцима сасвим очигледна лаж кључног сведока пред Хашким трибуналом у поступку, не само против команданата ВРС, већ и Слободану Милошевићу, у коме је Ердемовић требало да да свој допринос „доказу“ да је управо Србија одговорна за Сребреницу. Чивиков открива, у овом сегменту књиге, да су „Ердемовић и дружина злочин починили због новца, који су однекуд добили“.

Неко је, очигледно, Ердемовићу и другим плаћеницима на одсуству, понудио много новца да почине ратни злочин, у конкретном случају, масакр муслиманских затвореника, будући да је Ердемовићева јединица, после догађаја у Сребреници, била на одсуству – наводи Чивиков. – Другачије речено, власти босанских Срба нису имале ништа са тим злочином у Пилици код Зворника, па је одатле и комична прича о војнику, припаднику ВРС, који издаје наређење. Неколико дана после овог злочина, како је Ердемовић испричао, дошло је до туче у кафани због новца и бивши другови су почели да пуцају један на другог. Ердемовић је погођен у стомак, што је на суду и показао подижући мајицу, сентиментално суочавајући судије са ожиљком. Желео је да их убеди да је на њега покушан атентат, како би био спречен да сведочи у Трибуналу. Нажалост, судије су све време остале глуве и неме на ове лажи. Просто су тапшале Ердемовићу, сведоку на чијем су се сведочењу заснивали налази о геноциду.

ПРОТЕСТИ И ПРЕТЊЕ

Уследола је бурна реакција, после објављивања Чивиковљеве књиге, екстремних босанских кругова у Европи. Претили су му тужбом. Истовремено, протестовале су и мајке Сребренице, које су, такође, најавиле подношење тужбе не само против Чивикова, већ и против издавачке куће „Промедија“, због негирања геноцида у овој књизи. Чивиков каже да се све завршило на претњама.

Чивиков спомиње важну чињеницу, да хашки трибунал није никада водио истраге пртотив оних других седам војника из Ердемовићеве јединице, који су по Ердемовићевој верзији учестовали у стрељању заробљеника, што је просто невероватно. Јер, који разлог би могао да постоји, да се један трибунал не интересује за седам људи, који су наводно  убили 1.200 до 1.700 ратних заробљеника? Одговор на то питање даје поново Жерминал Чивиков. У немачким новинама „Neues Deutschland“ је Чивиков рекао, да је очигледно зашто хашки суд нема интереса да се Ердемовићева јединица појави пред судом. У случају појављивања припадника Ердемовићеве јединице прети опасност, да се очигледно конструисане изјаве Ердемовића сруше (види: „Neues Licht auf den Massenmord von Srebrenica?“, Neues Deutschland, 15. 03.  2010).

Тек после 2010. године су бошњацке власти почеле да хапсе бивше припаднике Ердемовићеве јединице. Али нико од њих није послат за Хаг! Очигледно је главни задатак бошњачке власти, да сакрије те сведоке од јавности, јер су већ раније неки припадници те јединице јавно говорили о томе, да је Ердемовић један лажов који психички није стабилан (види: „Младићев монструм напокон проговорио“, Слободна Босна, 01/09/2005).

Такође је Чивиков указао на то, да постоје индиције, да је неко са стране Ердемовићу и седморици других из његове јединице нудио паре ако они негде убију једну групу заробљеника. Сврха тога је требала бити, да се Срби оцрне за један ратни злочин. Познато је, да су разне тајне службе биле умешане у ратове у бившој Југославији. Тако је на пример  Хрват Антун Духачек, бивши шеф тајне службе Југославије под Јосипом Брозом, у разговору са немачким публицистом Jürgen Elsässer-ом рекао, да је немачка обавештајна служба (BND) већ осамдесетих година усташким организацијама у Хрватској предала 800 милиона марака, да би се припремио рат (види: Jürgen Elsässer, „800 Millionen Mark für einen Bürgerkrieg“, Telepolis,14.8.2003). О истоме је писао и немачки експерт тајне службе Erich Schmidt-Eenboom у његовој књизи „Der Schattenkrieger – Klaus Kinkel und der BND“). Бивши амерички министар правде Ramsey Clark објашњава у књизи „Nato in the Balkans“, да су америчке и немачке тајне службе заједно припремале ратове у бившој Југославији. То потврђује такође бишви адимрал немачке армије Elmar Schmähling у књизи „Die Wahrheit über den Nato-Krieg gegen Jugoslawien“. Канадски професор Michel Chossudovski информише о томе, да су такође Међународни Монетрани Фонд (ММФ) и Светска банка били умешани у припреме ратова у бившој Југославији (види: Michel Chossudovsky, Global brutal – Der entfesselte Welthandel, die Armut, der Krieg, Frankfurt am Main 2002). Видели смо у предходним чланцима ове анализе о Сребреници, да је по изјавама једног муслиманског Сведока (Хакија Мехолић) Bill Clinton вец 1993 године планирао „сребренички масакр“. О истом Clinton-у америцки конгрес писе, да је он у току рата наоружавао и подржавао босанске Муслимане (види: US Congress Report: „Clinton Approved Iranian Arms Transfers to Help Turn Bosnia into Militant Islamic Base“, 16.1.1997).

А да овде не улазимо дубље у причу о „масакру“ у селу Рачак у Косову или о „српској гранати“ на пијаци Маркале у Сарајеву, за које је већ доказано, да су стране силе биле умешане. Кога би онда заиста зачудило, да је и у вези са Десетим диверзанским одредом и дешавањама код Брањева била једна страна сила умешана? Разни медији су у контексту са Десетим диверзантским одредом помињали француску обавештајну службу. Као посредник између француске обавештајне службе и осам војника из Десетог диверзанског одреда, тако тврде разни извори, служио је Југослав Петрушић. Петрушић је познат по томе да је  радио за француску обавештајну службу (види: „M. Galovic,  „Massacre Near Srebrenica Was Staged by French and Muslim Agents“(енглески превод), Politika, 12. 02. 2002 http://www.ex-yupress.com/politi- ka/politika22.html). И Радован Караџић се позива на информације, по којима су неки припадници Ердемовићеве јединице по налогу француске обавештајне службе стрељали групу заробљеника после пада Сребренице. Франкфуртске вести пишу о томе следеће (види: „Французи изрежирали масакр у Сребреници“, Вести, 20.10.2008):

„Српски плаћеници, по налогу Алије Изетбеговића и Француза, заиста су побили људе након пада Сребренице. Имам уверавања да су ове информације сасвим поуздане. Занимљиво је да их муслиманске власти не коментаришу, иако су објављене и тешко их терете“. Ово тврди хашки оптуженик Радован Караџић у једном од писама које је послао 2000. године свом пријатељу, књижевнику Мирославу Тохољу. Део ове преписке ексклузивно је објавио београдски „Печат“, а цела ће бити садржана у књизи „Ноћна пошта“, коју ће Тохољева издавачка кућа „Игам“ представити на овогодишњем Сајму књига у Београду.

У подужем писму Караџић наводи како је гледао пренос са суђења Дражену Ердемовићу, Хрвату који се борио на страни Војске Републике Српске, и подсећа на његову реченицу: „Ми смо од виших заповједништава добили строгу заповијед да чувамо цивиле и ратне заробљенике, али то мој заповједник вода није поштовао.“

Зашто би Караџић 2000. године из свога скровишта лагао свога пријатеља Мирослава Тохоља, који је рат провео на Караџићевој страни, у једном тајном писму? Могли су отворено да говоре о неким наводним српским злочинима, пошто тада није било сведока.

У сваком случају је, на пример Frank Westenfelder писао, да је Југослав Петрушић, заједно са француским плаћеницима, у афричкој републици Конго учестовао у рату и да су тамо убили многе људе (види: Frank Westenfelder, „Im Kongo nichts Neues, Diamanten, Kriege, Flüchtlinge und Söldner“, http://www.kriegsreisende.de/wieder/serben-kongo.htm).

Други извори информишу о томе, да је Југослав Петрушић у току рата у Босни био на терену као припадник француског батаљона Унпрофора (види: „Покушао да преда Караџића“, Глас Јавности, 26. 01. 1999). Шта је Петрушић тражио у Босни? Не може се поћи од тога, да се један плаћени убица одједном претворио у миротворца. У чланку Гласа Јавности стоји даље, да је Петрушић покушавао да дође у близину Караџића и Младића. Познато је у сваком случају, да је Петрушић имао контакте са припадницима Десетог диверзанског одреда, од којих су неки касније са њим ратовали у Африци (то пише Frank Westenfelder у његовом чланку).

Не може се до сада дати одговор на питање, да ли је Југослав Петрушић заиста био посредник између француске обавештајне службе и припадника Десетог диверзанског одреда. Постоје индиције, али нема конкретних доказа. Треба значи опрезно поступати према таквим тешким оптужбама. Али је јасно, да је умешан неки страни фактор у вези дешавнаја на фарми у Брањеву. То се види, на пример у збуњеним изјавама, које је Ердемовић давао. Човек очигледно не говори истину, што значи, да има нешто да сакрије. Али шта или кога Ердемовић крије? Наравно, да он нема намеру да брани Караџића, Младића и Милошевића. Напротив: у Хагу Ердемовића управо користе за оптужбу и осуду српских затвореника.

Жерминал Чивиков је написао целу књигу о случају Ердемовића, која на импресиван начин доказује апсурдност Ердемовићеве приче (види: Germinal Civikov, „Srebrenica – krunski svedok“, Albatros plus 2009). У поглављу „Француска веза“ Чивиков између осталог пише следеће:

Двадесетпетог августа 2003. Дражен Ердемовић је сведок оптужбе у процесу против последњег југословенског председнка Слободана Милошевића. Као и обично, крунски сведок је својим исказом теретио особе оптужене за геноцид. Он сам, као непосредни учесник у масовном убиству, које је у Трибуналу проглашено за геноцид, уопште није оптужен за геноцид, нити за убиство, иако је према личном признању стрељао између 70 и 100 заробљеника, већ само за „кршење закона и обичаја ратовања“. Међутим, он је смео да терети личности као што су генерал Крстић, Милошевић и друге да су криви за геноцид, а они о његовом злоделу на фарми Брањево нису ни знали.

Значи, ако један човек, који није српске националности, учествује у наводном убиству од 1.200 људи, од којих је он као лично убио 70–100, онда се против човека не диже оптужба због геноцида, ако његове тврдње терете оптужене Србе! У принципу би Ердемовић за убиство од 1.200 људи, ако би то заиста било тачно, морао добити доживотну казну. Али Ердемовић је свега 3,5 године био у притвору. А неки Срби, који нису убијали, али су били близу Сребренице у јулу 1995.године, су добили и више од двадесет године робије. Али, главна тачка је та, да Ердемовићева прича није тачна. Чивиков у својој књизи такође пише о чињеници, да се и Слободан Милошевић позивао на информације о инсценираном злочину, у који је француска обавештајна служба била умешана:

Милошевић је изгледа био чврсто убеђен у то да се иза сребреничког убиства крије завера тајних обавештајних служби. Зашто да не? Према оптужби која је против њега подигнута, он је наводно предводио великосрпску заверу и судије су ову оптужбу узимале сасвим озбиљно. Исто тако и да је он из Београда као вођа ове великосрпске завере вукао конце за геноцид у Босни, што судијама уопште није изгледало смешно. Напротив, тужилац Џефри Најс је у главном претресу неколико часова испитивао свог крунског сведока Дражена Ердемовића како би дошао до доказа за оптужбу за геноцид против Милошевића. Сада, међутим, када је Милошевић у унакрсном испитивању постављао крунском сведоку питања о особама са француским пасошима и о тајним састанцима тих особа са француским генералима, судије налазе да је то све ирелевантно, да није озбиљно и да представља најчистије траћење времена. У стварности, ни сам Милошевић није очекивао да Ердемовић може да каже нешто ближе о Југославу Петрушићу или извесном Филипу Рондоу или уопште о француској телекомуникационој Фирми „Geolink“. Његова питања требало је да се чују далеко изван суднице, чак у Паризу, на пример, и да претњу коју је у више наврата изнео учине веродостојном да ће једном када за то дође тренутак, разјаснити без остатка махинације тајних служби које су у Босни инсценирале геноцид.

Ипак, председавајућем судији Ричарду Меју било је изгледа тога свега доста и он више није хтео да о томе слуша. На то је оптужени Милошевић реаговао веома узнемирено: „Господине Меј, ја ћу доказати, не морам то с овим сведоком, шта је позадина овога и да јесте умешана и француска и друге службе, а да су починиоци злочина… Обећано им …“ Судија Меј га овде поново прекида и скоро помирљиво каже: „Ми ћемо саслушати све ваше доказе кад за то дође време, али сада желимо да, молим вас, окончамо са овим сведоком“ (8а, С.25216, 8б, С.342). Времена да то што је најавио, Милошевић стварно и учини више нема, а нема више ни судије Меја да би то могао да саслуша, и да му у одговарајућем тренутку искључи микрофон.

У Поглављу „Освета и новац“ наставља Чивиков своју зањимљиву анализу, у којој се изненанда показало, да управо Ердемовићеви одговори дају Милошевићевим тврдњама кредибилитет:

Ово унакрсно испитивање, ипак, није било без резултата како би могло изгледати према свему досад изнетом, напротив. Да би се, међутим, отишло даље, морали би да буду саслушани сви који су учествовали у масакру у Сребреници, што се управо није догодило, нити ће се вероватно догодити. У томе ништа није могао променити ни Милошевић. Овога пута је у унакрсном испитивању указанона то да прича Дражена Ердемовића има своју позадину, а њена неверодостојност је од самог почетка избијала на видело. Милошевић је истицао да је саслушао шта је све рекао сведок у главном претресу. Ако добро разуме, извесни Брано Гојковић, припадник исте јединице којој је, како тврди сведок, наређивао, примао је наређења од неког непознатог потпоручника Дринског корпуса. Да ли је то тачно? Да, потврдно је одговорио крунски сведок.Да ли је његова јединица припадала Дринском корпусу, питао је даље Милошевић. Не, рекао је крунски сведок, на шта је оптужени Реторичким  питањем изнео пуну апсурдност овакве ситуације на видело:

Милошевић: ,,Долази неки неидентификовани пуковник из Дринског корпуса да вам нареди да побијете 1.000 људи, а ви извршите то наређење, је л’ то хоћете да тврдите? Да ли неко нормалан може то да поверује?’’

(8а, С.25185,8б, С.321)

Сведок чини све напоре и са великом муком настоји да у вртлогу свих ових изјава учини ову апсурдност прихватљивом: Вероватно је, каже он конфузно, Гојковић добијао наређења преко Пелемиша од овог потпуковника у Зворнику, дакле, није овај долазио к нама, већ управо обрнуто. Крунски сведок се све више заплиће у неразумљиву реченицу док му судија не прискочи у помоћ: „Следеће питање, молим“. Питање о мотиву овог злочина не пушта, међутим, оптуженога на миру, он би изгледа желео и за себе самог да нађе објашњење за овај сам по себи потпуно бесмислени масакр.  Да  ли  је  можда  мотив  била  освета? Крунски сведок је још 5. јула 1996. дао исказ према којем се један од починилаца, извесни Савановић, хвалисао да је својеручно стрељао 250 затвореника, јер је желео да се освети једном од муслимана који му је убио брата. Да ли је можда у питању освета? „Да ли је можда  неко издао наредбу да се убија из освете?“, упитао је пакосно Милошевић (8а, С.25194). Крунски сведок је говорио, посрћући језиком, колебљиво, уместо да износи јасне одговоре. „Размислите, инсистирао је Милошевић, шта је могао бити разлог да се учини таква једна сулуда и бесмислена ствар! Можда ипак имате за то некакво објашњење?“ – „Не, немам за то никакво објашњење“, одговорио је крунски сведок (8а, С.25194, 8б, С.326ф.). И, тужилац му жури упомоћ: „Ваша висости, налазим да је сведок на известан начин био недоследан у својим одговорима, да постављена питања ни на који начин нису образложена и потпуно су некоректна. Нисам сигуран да ли сте нашли део из кога је овај навод“. Тада се на брзину трага за дотичним делом и тужилац га чита:

„Можемо видети како је дошло до одговора сведока на који се позива оптужени. Питање „Шта је био став других чланова ваше специјалне јединице која је учествовала у овом стрељању?“ довело је до одговора: „Па, став појединих чланова био је скоро исти као и мој, наиме, да све то није требало да се догоди. Ја не знам. Појединци су, напротив, учинили то што су учинили из неке врсте освете“. На питање да ли је било још некога ко се хвалисао, сведок је одговорио да је било таквих. „Можете ли то навести?“ На то је сведок указао на онога који је рекао да су му босански муслимани убили 17-годишњег брата. На тај начин произашло је, и произилази, да ни на једно питање није било никакве недоследности на страни сведока.’’ (8а, С.25196) Тачно ово место је цитирао, жестио се оптужени Милошевић. Он је само тражио од сведока да заузме према томе став. Међу тим, сада му је председавајући судија Меј већ поново искључио микрофон. Он може и сам о свему томе да се обавести и прочита, рекао је господин Меј и дао паузу. Да ли би можда новац могао бити мотив код починилаца покоља? На основу доказног материјала који је тужилац ставио на располагање, Милошевић је могао закључити да је у неколико наврата било речи о новцу који је обећан починиоцима и некима од њих исплаћен после масакра. Ердемовић је изгледа притом остао празних руку. Први пут он је о томе говорио у интервјуу истра жиоцима Трибунала 24. априла 1996. године: „Он је чуо како је заповедник његове чете Пелемиш обећао злато из Сребренице“починоцима за учешће у стрељању:

Ердемовић: ,,Тих дана чуо сам у Бијељини како неки причају колико је људи убијено и зашто, и тада сам дошао до сазнања, један војник, близак команданту ми је рекао да је наш командант обећао некакво злато из Сребренице људима као награду за ово стрељање. Нисам то видео својим очима, само сам чуо од неких из наше јединице који су то причали. Неколико дана касније у Бијељини, тачније, 22. на ноћ, једна особа из наше јединице у кафани је испалила на мене три хица. Не знам зашто, нико ми није објаснио. Он је рекао да то није било намерно, али ја то не знам“. (С.7,С.5ф)

Заиста је велика штета што у Трибуналу нису желели да сазнају нешто више о каквом је злату реч. Пелемиш би, на пример, свакако знао да каже нешто ближе о томе, само нико никада није желео, нити жели, да га о томе саслуша, а да се не говори о томе да жели га оптужи. Милошевић је дотакао ову осетљиву тему питањем каква је била плата крунског сведока као војника Десетог диверзантског одреда, али на то питање није добио никакав одговор:

Милошевић: ,,Јесте ви примали плату?“

Ердемовић: ,,Јесам, понекад. Некад нисмо добијали.“

Милошевић: ,,Колика је била ваша плата?“

Ердемовић: ,,Не могу да се сјетим сада.“

Милошевић: ,,Ни отприлике?“

Ердемовић: ,,Ни отприлике.“

Милошевић: ,,Невероватно да не можете да се сетите чак ни колико вам је била плата.“

Ердемовић: ,,Није прилично невјероватно, ја говорим истину. Не могу да се сјетим, нећу да кажем нешто, а касније да испадне да сам рекао погрешно. Да знам, рекао бих вам.“ (8а, С.25205, 8б, С.334)

Изгледа да је Ердемовић био добро припремљен за унакрсно испитивање. Он више не зна каква му је била плата, чак ни отприлике, и ту се ништа не може. Најзад, зар није прошло седам година од тада када је био у редовима Десете диверзантске јединице. Тада Милошевић покушава поново са „француском везом“, о којој сведок ништа не зна да каже. Њему је, међутим, стало да својим питањем које изгледа депласирано покуша да најзад сазна да ли сведок можда нешто зна о договору који је постигнут са пред ставником муслиманске владе и француским генералом Жанвијеом о томе да се Сребреница без борбе преда. Приликом таквог договора било је речи и о новцу за Десети диверзантски одред који би био исплаћен за „овај прљави посао“, како је рекао Милошевић; Шта о томе зна сведок? „Ја то први пут сад чујем“, одговорио је, према очекивању, сведок (8а, С.25210, 8б, С.338).

Ипак, Милошевић наставља да би га намамио тамо где жели: зар је могућно да сведок заиста ништа не зна о било каквом новцу, о било каквом злату и томе слично? Да, о томе је он нешто чуо, одговорио је, на изненађење, Ердемовић. Шта је чуо, жели оптужени, и сам изненађен, да сазна, и Ердемовић објашњава:

Ердемовић: „Чуо сам да, да су после Пелемиш и појединци из Власенице подјелили неки новац и да су нашли неко злато, сад да ли је то истина, ја то не знам. То сам чуо док сам био још у болници у ВМА“ (8а, С.25210, 8б, С.338ф)

„А од кога су добили тај новац, који, кажете, да су поделили?“ пита Милошевић даље. Ердемовић то не зна, и Милошевић игра на свој последњи адут:

Милошевић: „Добро, ја хоћу да вас подсетим да сте Ванеси Васић Јанековић, новинарки Еј-Би-Си Њуза (ABC News) својевремено дали изјаву где сте рекли да је покољ у Пилицама урађен због новца. Чак сте рекли да је неко Пелемишу обећао 12 килограма злата за покољ овај, у Пилицама“. (8а, С.25210, 8б,С.339)

Лице Ердемовићево се не види. „Ја сам рекао да сам, ја сам рекао што сам и сад рекао вама да сам то чуо после, док сам био у болници. Ја то не знам тачно. Да сам чуо то све.“

Милошевић је доказао да Ердемовић лаже

На овом месту престајемо са цитатима из Чивикове књиге. Задњи одговор Ердемовића доказује, да је он заиста једна веома збуњена личност. Да ли су Ердемовић и неки други војници из његове јединице после пада Сребренице по налогу неке стране тајне службе заиста стрељали више од 130 заробљеника, да би оцрнили Србе? Ердемовић тврди, да је неко Пелемишу за тај злочин нудио злато. Али Пелемиш тога дана уопште није био на терену. Зашто је у Бјељини у кафани настала пуцњава између неких припадника Ердемовићеве јединице? Да ли је настала можда свађа због поделе пара или злата? Пелемиш је у једном интервјуу рекао, да он себи не може да представи, да су неки војници из његове јединице починили такав злочин (види: „Били смо професионалци, а не плаћеници“, Независне Новине, 21. 11. 2005). Рекао је такође, да је он већ у току рата био предложио, да се Ердемовић због његове психичке лабилности отпусти из војске. Даље Пелемиш додаје, да је он касније сазнао, да су Ердемовић и неки војници из те јединице били тог дана наводног масакра код Црног Врха. Зна се, да је код Црног Врха после пада Сребренице дошло до војних сукоба између српске и муслиманске армије, о чему чак муслимански борци сведоче (на пример, на страници http://www.srebrenica-project.com). Да ли је један део страдалих муслиманских војника код Црног Врха закопаван на пољопривредном добру Брањево? Да ли је Ердемовић за те жртве лажно тврдио, да су они жртве стрељања? Или је чак тачна прича да су Ердемовић и неки војници из његове јединице по налогу једне стране тајне службе убили једну групу заробљеника? Одговори на та питања се до сада нису могли дати. Јасно је само, да ова цела прича нема никакве везе са Радованом Караџићем и Ратком Младићем.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

ИЗВОР: ФБ Репортер
19.2.2012.