Између сјећања, порицања и заборава: Три студије случаја о култури сјећања у БиХ, 20 година након рата назив је публикације у склопу које је објављена студија о Мушану Топаловићу Цаци, Казанима и злочинима почињеним над Србима у опкољеном Сарајеву.

Аутор студије, под насловом Сарајевска најпознатија тајна, је Николас Мол, а иза ње стоји Фридрих-Еберт-Шифтунг (ФЕС). Мол је докторирао у области Савремена хисторија у Фреибургу, а од 2007. живи у Сарајеву.

„О злочинима који су почињени у периоду од 1992. – 1995. на подручју БиХ, не постоји скоро никакав консензус међу политичким елитама, а самим тим ни у друштву. Тај консензус се не може постићи око природе појединих злочина, али ни око самог броја жртава. Сјећања на ове догађаје, као израз респектирања жртава и њихових породица, често бивају такођер каменом спотицања даљем друштвеном развоју.

ФЕС ће објавити серију од три кратке студије случаја у току 2015. и оне ће се тицати односа према злочинима почињеним према Србима у опкољеном Сарајеву, злочину према несрбима у Приједору и злочинима који су почињени током муслиманско-хрватског сукоба у случају Грабовица и Дретељ.

Култура сјећања која се развија у бх. контексту, као значајан недостатак има искључиво приказивање својих жртава, занемарујући страдање и тугу других. Таква култура сјећања дугорочно доводи до неусклађених заједничких наратива о прошлости, што за посљедицу има подијељена друштва склона злоупотреби сјећања и стварању потенцијала за нове сукобе“, наводи се у уводу студије.

Мушан Топаловић Цацо био је командант 10. брдске бригаде Првог корпуса Армије БиХ, који је под својом контролом држао један дио Старог Града око насеља Бистрик, и који је ту починио бројне злочине, прије свега над српским цивилима. Казани је име јаме на планини Требевић која се налазила под контролом 10. брдске бригаде и коју је Цацо са својом јединицом користио као мјесто за убијање и као масовну гробницу за своје жртве.

„Однос јавности према Цаци, Казанима и злочинима над Србима у опкољеном Сарајеву, ни 20 година након завршетка рата не представља закључен процес, ако се код питања везаних за сјећање уопће може говорити о закљученим процесима“, наводи аутор, који подсјећа на 26. октобар 1993, дан када је организирана акција Требевић када су се бх. власти покушале обрачунати са злочинцима у својим редовима.

Један од њих био је и Цацо (осим Рамиза Делалића Ћеле), некад у добрим односима с Алијом Изетбеговићем, чије је хапшење било посебно драматично: девет мртвих полицајаца и Цацо који је, службено, „убијен приликом бјекства“.

Током сљедећих неколико дана државне институције и сарајевски медији извјештавали су о бројним Цациним злочинима, при чему су информације о почињеним злочинима биле доста непрецизне. Четрнаест припадника 10. брдске бригаде годину након тога процесуирано је пред Војним судом у Сарајеву, прије свега због убиства српских цивила на Казанима и осуђени су на казне затвора у трајању од десет мјесеци до шест година.

Мол пише и како је Цацо покопан 2. новембра 1996 „у оквиру спектакуларне сахране покопан на Шехидском мезарју Ковачи, а тиме му је официјелно указана част као херојском бранитељу опкољеног Сарајева, чиме је с њега истовремено уклоњена стигма злочинца“. Претходни Цацин гроб био је тајна.

Једини који је протестирао против ове сахране био је Јован Дивјак који је у писму Алију Изетбеговића упитао „како је могао оргнизирати сахрану овог криминалца?“. Изетбеговић је одговорио да је морао „због све већег политичког притиска“, не прецизиравши о чему се ради.

Тек ће медији, прецизније магазин Дани, објавивши записнике са суђења за злочине покренути и даље присутну дебату: да ли је Цецо херој или злочинац? Уско повезано с тим питањем, истиче аутор, јесте и питање да ли су злочини на Казанима убиства или ратни злочини? Треба подсјетити и како су аутори текстова у Данима, Сенад Пећанин и Вилдана Селимбеговић, добивали сталне пријетње због ових текстова, а и бомба је експлодирала пред редакцијом.

Цитира се и изјава Алије Изетбеговића који је 2001. у једном интервјуу казао како је Цацо био и херој и злочинац. Додаје се и како су Цацини злочини редовно кориштени аргументи Србије и Републике Српске у покушају да се изједначе злочинци и жртве у протеклом рату.

„У том контексту распламсала се и жестока расправа о свеукупном броју Срба убијених у Сарајеву. До данас није утврђен број особа убијених на Казанима“, наводи Мол.

Казани су од дебате постали мјесто на којем се убијеним одаје почаст. Светозар Пударић (СДП) је 2011. отишао на Казане и положио цвијеће. Пударић, који је једне прилике рекао како никад неће отићи на Коваче док тамо „лежи“ Цацо, од тог тренутка се почео залагати за постављање спомен-плоче жртвама.

Према мишљењу Пударића, сјећање на Казане је од централног значаја, јер “само тако може се показати да ова земља и овај град знају разликовати добро од зла”.

У једном интервјуу из 2007. године, Мухамед Швракић, предсједник Зелених беретки изјавио је: “Цацо је у то вријеме имао најтежи дио обране града Сарајева. Он је за нас народни херој до септембра 1993. године. Оно што се дешавало око Казана и око његовог хапшења, ми се ограђујемо од тога. За сваки криминал, ако је неко починио, треба да се одговара. Оно што се сваљује на њега треба све процесуирати и доказати.” Швракић је у истом интервјуу казао како Цацо није убијен према службеној верзији, већ је одведен у команду Корпуса гдје је прво мучен, а онда убијен.

„Проналажење и идентифицирање жртава на Казанима развило се у један спор и дуготрајан процес који и након 20 година још увијек није окончан. Прва ексхумација на Казанима догодила се двије седмице након акције Требевић у новембру 1993. године. Према наводима сарајевског Института за судску медицину притом се радило о лешевима, односно дијеловима лешева 21 особе; осим тога су такођер у новембру 1993. године и на мјестима Гај и Грм Малине ексхумирани лешеви осам других особа које се такођер сматрају Цациним жртвама“, пише Мол.

Година 2000. и 2001. на истом мјесту пронађена су још два леша. Институт за нестале особе БиХ сматра да се у Казанима налази још осам лешева. До данас је само 15 лица, пронађених у Казанима, идентифицирано. Проблеми су у неподударању ДНК-а, али и у недостатку политичке воље да се ово питање коначно ријеши.

„Најпознатији је током посљедњих двадесет година постао случај брачног пара Марине и Радослава Комљенца, који су имали 67, односно 72 године и које су у јуну 1993. године из њихове куће отели Цацини војници и убили их на Казанима. То што је њихова прича постала више позната од других сигурно има везе с тим што се убиство тог старијег, у ходу хендикепираног брачног пара чини још перфиднијим од других убистава, што је њихов случај био дио судског процеса из 1994, тако да је њихова судбина добро документирана, а осим тога и с тим што се њихова кћерка Слободанка Мацковић већ дуги низ година залаже за тражење својих родитеља, при чему редовно иступа у јавности.

Потрага за њеним родитељима илустрира читаву драматику и проблематику процеса тражења и идентифицирања: “Мој отац никада није идентифициран, а од мајке су пронашли само једну кост; и након што је узета за анализу ДНК, нестала је и она”, прича Слободанка Мацановић која, дакле, до данас није могла сахранити своје родитеље“, пише Мол у студији о Цаци и Казанима.

Аутор подсјећа и како је у Великом сарајевском парку покопано шест од девет полицајаца које је тог дана убио Цацо, чије име данас стоји у златној плакети, на школи Едхем Мулабдић на Бистрику, уз имена погинулих припадника Армије БиХ из ове опћине.

Једно питање, нажалост, никад се не поставља: гдје су сахрањена тројица немуслимана који су такођер убијени тог дана?

„Развој у односу јавности у Сарајеву према Цаци и Казанима током посљедњих 20 година може се резимирати на сљедећи начин: с једне стране, величање Цаце није нестало, али се смањило, с друге стране је признавање његових злочина и његових жртава постало прихватљивије за друштво и изазива мање отвореног отпора, али остаје непотпуно и ограничено те оставља отвореним још многа питања“, наводи се у закључку студије.

Извор: Радио Сарајево
26.10.2015.