Књига "Два метка за Павелића" је ауторско дело Тихомира Тихе Бурзановића, која говори о томе како је црногорски четник односно припадник Бјелопавлићке бригаде ЈВуО, Благоје Јововић покушао априла 1957. године да убије усташког поглавника Анту Павелића у Аргентини.
Анте Павелић је био један од оснивача, а касније и вођа Усташког покрета, који се занивао на идејама Анте Старчевића, односно истребљењу Срба и Православља у прекодринским земљама, јер их је дожиљавао као уљезе. То је уз помоћ нацистичке Њемачке, Ватикана и фашистичке Италије спроводио за време Другог свјетског рата. Управо је Павелић био постављен за поглавника усташке Независне Државе Хрватск (НДХ).
Током 4 ратне године НДХ је прогутала више од 1.500.000 православних Срба. Бестијалност и монструозност усташких злочина који су се одвијали по налогу и надзору Анте Павелића су превазишли схватање здравог разума. У Павелићевој гарди окупљена је групација разних монструма који су уживали у садизму. Сем Хрвата, Павелићу су оданост показали и муслимани који су попуњавали углавном: Црну легију, Ханџар дивизију, Муслиманску милицију и др.
Страшни покољи над србским живљем су почињени у Глини, Дракулићу, Драксенићу, Вељуну, Гудовцу, Шиду, Лежимиру, Сребреници, Старом Броду, Бихаћу, Санском Мосту, Дивоселу, Требевићу, Пребиловцима, Шегестину, Латићкој шуми, Садиловцу... док су етничка чишћења изврешена на Озрен планини, Купрешкој висоравни, Фрушкој Гори, Романији, Грмечу... Усташки режим је имао преко 80 конц. логора, од којих су најпознатији: Јасеновац, Сисак, Јастребарско, Даница, Керестинец, Крушћица, Госпић-Јадовно-Паг... Истовремено, мноштво крашких јама (голубњача) је коришћено за бацање мртвих и живих Срба, у динарском горју.
У прољеће 1945. партизанске дивизије су успјеле да поразе Усташки режим и сломе НДХ. Павелићева банда се у паници и хаосу повлачила ка Алпима, надајући се да ће их Западни савезници спасити од освете.
Након Другог свјетског рата и војног пораза, многи усташки кољачи и злочинци су преко "Пацовских канала" уз помоћ Ватикана пребјегли у Аустралију, Канаду, САД, Аргентину, Парагвај, Бразил, Венецуелу... и тако избјегли казне. Ова операција се одвијала у највећој тајности, коју је америчка ЦИА открила тек 1948. године.
Благоје Јововић је био борац Бјелопавлићке бригаде Југославенске Војске у Отаџбини под командом Павла Ђуришића, током Другог свјетског рата. Борио се у Црној Гори и Херцеговини.
У септембру 1944. Благоје Јововић је био послат у ослобођену Италију, на преговоре са Британцима око помоћи четничком покрету Драгољуба Михаиловића. Како су ти преговори са Енглезима пропали, то се Благоје Јововић дуго задржао у избеглиштву, јер је Равногорски покрет почетком 1945. поражен од партизана у Црној Гори и Херцеговини.
Током свог боравка у Италији, Благоје Јововић је сазнао од своји пријатеља Јевреја да се Анте Павелић крије у Аргентини, тачније у Буенос Ајресу под лажним именом. Са својим пријатељима и саборцима Јововић одлучује да оде у Аргентину и тамо ликвидира усташког поглавника и тако осветни стотине хиљада српске нејачи који су настадали невини у НДХ.
Дошавши у Аргентину, одлучено је да се атентат на Павелића изврши 9. априла 1957. односно дан уочи прославе НДХ. Јововићева група је то вече и срела Павелића у шетњи са породицом, па се цео план одгодила за следећи дан.
У Буенос Ајиренсу 10. априла 1957. у вечерњим сатима, Анте Павелић је изашавши из аутобуса посумњао да га неко прати. Затим је извадио пиштољ и испалио пар метака ка Благоју Јововићу, који бива рањен, али је нашао снаге да му врати ДВА МЕТКА. Испалио је Јововић такође према Анти Павелићу неколико метака, а два метка су га погодила, који се затетурао и пао на под.
Одмах су се ту створиле масе људи и лекари који су га одвели у болницу. Тамо се открива прави идентитет Анте Павелића, његова мрачна прошлост, који је узбуркао аргентинску јавност. Због свега тога Павелић је морао да бјежи у Франкову Шпанију, гдје је и умро од посљедица рањавања 28. децембра 1959. Тамо је и сахрањен.
Сви ови догађаји су описани у ОВОЈ КЊИЗИ коју можете скинути код себе у рачунар.
Благоје Јововић је остао да живи у Аргентини, а у Отаџбину се вратио тек 1998. када је посетио родну груду и манастир Острог. Тамо је свој живот и атентат на Павелића испричао црногорско-приморском митрополиту Амфилохију Радовићу, па је тако шира јавност имала прилику да сазна идентитет човека који је пуцао на Анта Павелића.