Књига "Дјеца коју није волио свијет" је ауторско дјело тј. првенац бившег Сарајлије Бојана Вегаре који је одрастао у општини Хаџићи. Написано је у форми романа.

Почетком 2020-их година на социјалним мрежама Вегара је кроз кратке приче еволуцирао ратне дане тј. пакао кроз који је прошао он, његова фамилија и суграђани током посљедње деценије многострадалног XX стољећа. Наиме, социо-психолошко окружење у коме је као дјечак Вегара одрастао било је прилично идилично, засновано на идејама лажног братства и јединства у које су само наивни Срби вјеровали. У та времена раног дјетињства ни сам Бојан није знао шта је по националности.

На самом крају осамдесетих година 20. вијека, на својој кожи почиње да осјећа искреност муслиманског окружења, које му батинама показује да није добродошао у својој земљи, очевини, дједовини. Врло брзо долази и прољеће 1992. године када почиње рат у Босни и Херцеговини. Иако му је то дјеловало као нешто потпуно бизарно, врло брзо је почео да схвата и гледа све те ужасе као што су: мртвачки сандуци, инвалидска колица, нестанци струје, неимање хране, вода на мјеру... цича зима, па чак и несносне врућине. 

Истовремено, сваки дан је постојао страх... страх од изнанадних граната које су падале са муслиманских положаја. Небројено пута и он и остали суграђани су гледали смрти у очи. Такође, реалан страх је био од заробљавања, јер су муслимански одреди често упадали у србска насеља и киднаповали цивиле, одводили би их у концентрационе логоре. Ово су такође радили и на "својој територији", гдје су вршили незаконите претресе по лажним оптужбама да скривају оружје или одају радио-станицама положаје.

За разлику од пропаганде и лажних митова о ткз. Опсади Сарајева, који већ деценијама успјешно опстају не само у Федерацији БиХ, већ добром дијелу Европе, па чак и планете, ово је роман из више наставака у коме се говори о дјетињству у коме је царевала: туга, смијех, јад, весеље, мука, пјесма, неизвјестност, другарство, понос...итд.

На крају дешава се и то да усљед политичких игара у САД долази до потписивања Дејтонског (не)споразума, према коме су сарајевски Срби морали да напусте своје домове. Тачније, тадашњи предсједник СР Србије Слободан Милошевић као вођа србске делегације је ставио потпис на документ, у коме сарајевски Срби морају напустити Вогошћу, Илијаш, Илиџу, Грбавицу, Хаџићи... Они тада нису понијели само своју покрету имовину, већ и гробове својих најмилијих, јер су знали шта ће им се десити. Алија Изетбеговић и муслиманске власти су имали отворене пријетње.

У бескрајној колони од стотина хиљада сарајевских Срба који су принудно напуштали свој завичај био је и Бојан Вегара. Он је свој нови дом пронашао у Братунцу, такође веома настрадалом мјесту у грађанско-вјерском рату у БиХ.

Међународни посматрачи су отворено радили за муслиманску страну све вријеме рата 1992-1996, што и јесте допринело да се у свијету никако не чује за србске жртве. Управо тај бесчасни и лицемјерни свијет под патронатом САД, Велике Британије, Француске, Шпаније... није желио да чује недаће србске дјеце из Сарајева...

Вегара је свом народу, тј. покољењима оставио у аманет ову књигу која ће заинтересованима отварати очи и урезивати се у памћење, јер заборав доноси понављање.

Ова књига представља свједочанство једног времена.

Може се поручити на сљедеће телефоне:

• Братунац +38765740791
• Београд +381645950687
• Бијељина +38765453805
• Требиње +38765627626
• Пале +38765700033

Први тираж од 1.000 примјерака је распродат у рекордном року. На радост аутора, широм свјетских меридијана, од Аљаске до Аустралије чита се ова књига.