Књига "Ко ружан сан, задњи пут погледајте град" је ауторско дјело Предрага Лоза, историчара који је објавио више књига на тему страдања и стратишта Срба у 20. стољећу. Радни назив ове књиге је: "Злочини над Србима у Мостару и околини (1992-1995)".
Ова књига је публикована 2024. године и представља капитално дјело у коме се налазе бројна свједочанства о страдању, прогонима и масовним злочинима против србског народа на подручју средишњих дијелова Херцеговине у првој половини деведесетих година 20. вијека, односно у мјестима долине Неретве.
Наиме, разбијањем социјалистичке Југославије 1991-1992 ван граница СР Србије нашло се више од два милиона Срба, највише наравно у БиХ, али и у Хрватској. Циљ Сарајева и Загреба није био само пука самосталност двију југославенских република, већ и нестанак србског становништва. У том смислу покренуто је илегално наоружавање у БиХ и стварање хрватских и муслиманских паравојних снага, којима је био задатак прво обрачун са Југославенском Народном Армијом, а онда и елиминисати Србе на подручјима гдје вијековима обитавају.
Лозо у овом драгоцјеном штиву је детаљније навео податке о концентрационим логорима (Дретељ, Габела, Родоч, Војна амбуланта. Ћеловина...) у којима је хиљаде Срба са подручја западне и сјеверне Херцеговине било интернирано, док је њихова имовина пљачкана, конфискована, а неријетко и спаљивана, као вид застрашивања.
Међу именима оних који су били коловође етничког чишћења Лозо у књизи спомиње: Ивана Зеленику, Блажа Краљевића, Младена Налетилића "Туту", Мирослава Христића "Царо", Јадранка Топића и Динка Слезка и многе друге који су деценијама вјешто прикривали своја фашистоидна осјећања и србомржњу у вријеме "братства и јединства". Мноштво невиних људи србске националности било је убијено и(ли) мучено на најстрашније начине током грађанско-вјерског рата у БиХ.
Такође, жене и дјевојчице у логорима, али и ван њих су силоване, и то пред члановима њихових породица или комшијама, како би их још више понизили. Лозо је у књизи поменуо један случај киднаповања и најстрашнијег мучења, а то је др Олга Драшко, Србкиња цивил из Чапљине која је утамничена више од три мјесеца у злогласном Дретељу. Њезине муке могу се успоредити са 10. кругом Дантеовог пакла.
Један од првих вјерских објеката у Херцеговини који је миниран јесте бисер Православља на Балкану, Саборни храм Св. Тројице у Мостару средином јуна 1992. који је срушен од муслиманско-хрватских паравојних снага. Овим злочином фактички је показано србском народу шта ће им се дешавати у наредном периоду. Наравно, то није била једина православна богомоља уништена или оскрнављена. Посебно поглавље Лозо је посветио уништавању богате културно-историјске ризнице и духовног насљеђа СПЦ.
Злочиначко-терористичка операција "Чагаљ" коју су средином 1992. године извеле паравојне снаге херцеговачких Хрвата уз помоћ Војске Републике Хрватске, је такође овдје описана јер је њеним завршетком територија западно од Неретве фактички очишћена од Срба. На челу УЗП стајао је хрватски генерал Јанко Бобетко.
Породица Луке Вуковића је убијена у својој кући 9. јануара 1993. године, тако што је активиран експлозив велике разорне моћи у моменту када су укућани били у свом дому. Ови детаљи, као и каснија борба Лукиног сина Бранка Вуковића да сазна истину, наведени су у књизи.
Књигу је издао Републички центар за истрживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, у Бањалуци.