Књига на препоруку!
Књига коју треба да има сваки србски дом, ма гдје се он налазио. Књигу коју ћете поклонити вашим пријатељима и вашим потомцима. Књига која објашњава многе истине и заблуде о Србима и њиховом страдању (заправо геноциду који је извршен у три рата) током 20. стољећа на простору Босне и Херцеговине и читавог западнобалканског дијела.
Момир Васиљевић је 2016. године објавио свој роман "Ради ти, дијете, свој посао" у коме пратећи судбину босанско-херцеговачких породица Мандрапа и Јовановића прожима судбину читавог србског народа у несрећним и окрутним временима: Велики рат, Други свјетски рат, вријеме прогона полиитчких неистомишљеника након Другог свјетског рата и распад социјалистичке Југославије.
Радња романа започиње у Сарајеву, оном посљератном, у трећем миленијуму када се Момчило Јовановић, након повратка из избјеглиштва сјећа предратног доба. Ковчег са старим стварима његове мајке му враћа много успомена и открива многе тајне које су деценијама биле строго чуване.
Наиме, Момчилов ујак Спасоје Мандрапа био је врсан трговац у Сарајеву између два свјетска рата, чувен и цијењен и по читавој Босни и Херцеговини. Ријетко ко га је знао под правим именом. Сви су га звали Вукашин. Био је веома побожан и помагао је стару Саборну православну цркву на Башчаришији у Сарајеву као и Дабробосанску митрополију СПЦ.
Читава породица Мандрапа је због своје вредноће, умешности и побожности прошла голготу у Другом свјетском рату јер хрватске и муслиманске усташе нису имали милости. Био је то сурови обрачун са србском интелигенцијом и буржоазијом у Сарајеву, али и на територији цијеле усташке НДХ. Убијани су и мучени у најстрашнијим мукама.
Заправо, и сам Вукашин Мандрапа је тако ухапшен у Чапљини те спроведен прво у Сарајево, а онда у чувеном "Ђурђевданском спроводу" возом све до усташког концентрационог логора Јасеновац, на обалама ријеке Саве. Ту га је убио усташа Фиргановић одсјецајући му дијелове тијела, док је Вукашин Мандрапа са невероватном мирноћом изговарао своју реченицу: "Само ти дјете ради свој посао".
Након Другог свјетског рата, Момчилова мајка, је пуно истраживала о страдању свог брата Вукашина и србског народа на територији римокатоличког пројекта: Независне Државе Хрватске. Тиме навукла пажњу припадника југославенске тајне полиције УДБЕ, који су ућуткивали (па чак и убијали) сваког ко је говорио јавно о усташким злочинима, јер темељи социјалистичке Југославије су били сазидани на "братству и једниству" на штету србског народа који је присиљаван да заборави геноцид који му је учињен током 1941-1945.
Момчилова мајка је посље 1946. направила Енциклопедију зла тј. писане документе о највећим и најмучнијим страдањима србског народа у НДХ: херцеговачке јаме, Дракулић, Пребиловци, Бихаћ, Глина, Јадовно, Сисак, Садиловац итд. Описани су многи злочини и записана су свједочанства преживјелих мученика. Наведена су имена и кратке биографије усташких злочинаца, који су измакли руци правде јер их је Ватикан уз помоћ тзв. Пацовских канала преко Аустрије и Италије спровео (спасио) у прекоокеанске земље: Аустралија, Канада, САД, Аргентина и др.
И Момило Јовановић је био на мети тајних служби, пошто је радио дуго година као радник Републичког Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву. Тиме је и он имао приступ многим документима које су неуминтно доказивале злочине и истребљење Срба у Босни и Херцеговини крајем 19. и током 20. вијека. А они су знали врло добро ко је он и ко су му били рођаци.
Распадом друге јужнославенске државе - СФРЈ почетком 1990-их, Момчило Јовановић бива у центру пажње, јер га унуци оних који су му убијали рођаке прије 50 година, опет се лате оружја и желе да истријебе и њега и друге преостале Србе. Морао је напустити родни град и отићи прво у Републику Србију, а онда за кратко у Шведску.
У књизи, аутор Момир Васиљевић наводи добре примјере сарадње породице Мандрапа и Јовановић са својим комшијама муслиманске вјере, што даје прави печат антишовинистичке пропаганде која је деценијама сијана на Балкану.